Јохан Штамиц и манхајмска школа

Након доласка у Манхајм, 1741. године, каријера Јохана Штамица је била у сталном успону. Већ две године доцније именован је за првог виолинисту на двору, убрзо затим је добио повишицу и постао најбоље плаћени инструменталиста на двору, те понео звање концертмајстора и, коначно, 1750. године, звање управника инструменталне музике. Као управник оркестра, Штамиц је успео да од електоровог ансамбла начини један од најбољих у читавој Европи, а вест о њиховом мајсторству брзо се ширила континентом. Успехе је имао и као педагог и учитељ виолине, те се у његове полазнике убрајају ванредни музичари као што су Кристијан Канабих, Игнац Френцл, Вилхелм Крамер, Карл Јозеф Теши, те његови синови, Карл и Антон Штамиц. Централно место у Штамицовом опусу заузима жанр симфоније, који је композитору послужио као поље за демонстрацију вештине његовог оркестра, те не чуде ефектне употребе динамичких поступака, пре свега крешенда, те захтевни ритмички обрасци, који су у Штамицово време били непознати већини европских ансамбала.

Антон Филс, рођен 1733. године, био је први виолончелиста на двору, а иако је трагично настрадао са само 26 година, иза себе је оставио импозантну колекцију од барем 34 симфоније. Три године млађи Игнац Френцл био је запажени виолиниста, о чијој вештини сазнајемо како из париских хроника о његовим гостовањима, тако и из Моцартових писама, који је имао прилику да га чује у Манхајму, где је 1774. године унапређен у концертмајстора овог знаменитог оркестра. Троставачна Симфонија у ге молу Антона Филса објављена је постхумно у Паризу 1760. године, а у њој плене рапидни динамички контрасти и успели драматски крешендо финалног става. Четвороставачна Симфонија број 5 у Це дуру Игнаца Френцла публиковану је 1775. године, а сведочи о његовој имагинативној мелодици и оркестрацији. Симфоније Филса и Френцла тумачи ансамбл Кончерто Келн.