Имагинарни пејзажи

Ово остварење посвећено је пре свега идеји крхкости трајања и суочавања са смртношћу. Као експлицитна инспирација Моргану послужилла је стара ВХС трака са култним филмом Којанискаци са музиком Филипа Гласа. Музичарева копија се временом оштетила, како у квалитету звука, тако и у квалитету слике, те је овај лоу-фај Глас био својеврсно „откровење” за Лосила. Такође, стварање нумера било је подстакнуто и аероснимцима Едварда Буртинског еколошке декструције природног окружења: брда остављених гума, ђубришта, напуштених индустријских постројења. И на крају, Морган истиче текстове анти-хуманистичког филозофа Џона Греја, у чијој књизи Пси од сламе: Размишљања о људима и другим животињама је пронашао нихилистичку утеху. Аутор каже „у њима се потцртава мрачни увид да ми људи немамо баш велики утицај на то како ће ствари на крају испасти”.

Овај албум настао је у иначе тешкој и туробној 2016. години, те је и осећај девастације, очајања и суочавања са пропашћу донекле инспирисан и садашњим тренутком. Комбинујући синтисајзерске ритмизације и арпеђирања ала Глас, са топлим, тамним амбијенталним бојама којима придодаје усамљене мелодије хорни и труба, попут некаквих удаљених тужбалица, уз мајсторско коришћење конкретних звука као што је снимак чајника који ври, Морган ствара самосвојан и недвосмислен звучни свет који евоцира постиндустријско пустошење наше епохе – епохе антропоцена. Ипак, многи критичари примећују и трачак оптимизма у последњој нумери албума – у чијој гласовско-минималистичкој структури, откривају вокалне елементе који их подсећају на наду да ће минимум живота, ипак, преостати.