Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Неколико представа, међу којима су и Марија Стјуарт и Бела кафа, чине искорак у досадашњој репертоaрској политици београдског Народног позоришта – било у смислу избора дела која ће бити инсценирана, било у погледу редитељских поступака који су у њима примењени.

Шилерова драма Марија Стјуарт, о сукобу две краљице – енглеске и шкотске, у Лолићевој концепцији изграђена је као интимистички комад, као „фина вивисекција психолошке равни у случају две историјске личности чије судбине потврђују добро знану истину да животи владара, али и такозваних обичних људи, заправо зависе од манипулација политичке провенијенције. Иза леђа две краљице се, дабоме, одвија перманентна и жестока битка оних који спроводе манипулацију, а сви они су мушкарци. Редитељ представе као да показује наличје оне добро познате максиме по којој иза сваког успешног мушкарца вазда стоји – жена, довољно успешна да њиме управља, па и, ако је потребно, манипулише. Овде, међутим, женама вешто и без зазора манипулишу мушкарци који, препознајући слабости две краљице, успевају да у њима, а пре свега у Елизабети, провоцирају управо оно што је њима, мушкарцима, неопходно да би реализовали своје циљеве”, пише Александар Милосављевић.

И редитељ Милан Нешковић успешно је одговорио на изазове које намеће драмско дело Александaра Поповића Бела кафа, што се уочава у промишљеној анализи карактера, у суптилној поставци сваке драматис персоне, али и у сагледавању позиције сваке од њих у контексту повесних околности на које су јунаци овог комада осуђени. „Нешковић верује писцу и зна да његова првенствена намера није исмевање или ругање драматис персонама; редитељ јунацима своје представе приступа с пуним уважавањем, а у раду на представи од глумаца очекује да ту љубав и то поверење преточе у сценску акцију, у конкретне поступке који ће, ма колико у први мах изгледали смешно, заправо потврдити њихову људскост. Отуда комика у Белој кафи произилази из колоплета ситуација (често насталих на основу неспоразума утемељених на драматичним догађајима у које су актери увучени), из жеље драматис персона да преживе, да у бурним временима окупације, грађанског рата, постреволуционарног обрачуна с идеолошком реакцијом и, доцније, из политичког заокрета насталог 1948. године... Али у тој борби нема зла, макар не намерног, а сва њихова прелетања с једне на другу политичку страну нису идеолошки утемељена, него произилазе из њихових карактера, њиховог темперамента и свега осталог што је формирало њихове личности”, коментарише Милосављевић.

Следећег уторка, 7. фебруара, емитоваћемо Милосављевићев осврт на представу Под жрвњем, према драмском триптиху Драгослава Ненадића, а у режији Егона Савина и продукцији Југословенског драмског позоришта из Београда.