Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

У циклусу ПОЗОРИШНЕ АКТУЕЛНОСТИ, који емитујемо уторком, можете слушати освртe Александра Милосављевића на предсаву „Шћери моја”, према тексту Маје Тодоровић и у режији Ане Вукотић, коју изводе глумци Црногорског народног позоришта из Подгорице; а потом и на комад Ернеста Толера „Хикенман” који је у Загребачком казалишту младих режирао Игор Вук Торбица.

Комад Шћери моја, за који је Маја Тодоровић награђена на конкурсу Црногорског народног позоришта за савремени драмски текст, детектује један од тренутака када препознајемо располућивање партијархалног модела устројства породице и друштва. Драма се тиче судбине ћерке црногорског кнеза и краља Николе Првог, кнегињице Зорке-Љубице Петровић-Његош, доцније супруге краља Петра Карађорђевића. Као прворођено дете, Зорка је била очева миљеница, али је својим интелектом, зрелошћу и образовањем, мимо неписаних патријархалних закона, суштински полагала право на наследство владарске титуле. Но живот јој је одредио другачију улогу и она ће само део својих амбиција моћи да артикулише као жена Петра Карађорђевића, што ће у драми бити сугерисано дискретним назнакама о њеном ангажману везаном за мајски преврат 1903. године, који, ипак, није доживела. Међутим, у представи Зорка није приказана као амбициозна девојка и жена која би по сваку цену да постане владарка; она није, попут лејди Магбет, личност која има потребу да из другог плана вуче конце политичких и државних послова. У драми, коју је режирала Ана Вукотић, Зорка је приказана као осујећена особа, као жена суочена с неправдом, са чињеницом да је њен статус, премда је у стању да озбиљно промишља свет, па и његову политичку димензију, унапред дефинисан њеним полом.

* * *

Насловни лик ескпресионистичке драме Енеста Толера Хинкеман, написанe 1921. године, ратни је инвалид, без правих пријатеља, са женом која га вара, док му при свему томе патријархални оквири не остављају могућност да се помири са сопственим поразом. Редитељ Игор Вук Торбица није инсистирао на судбини главног јунака као последици Првог светског рата; он третира Хинкеманов фатални хендикеп (рањавање које га је лишило мушкости) као својеврсну дијагнозу тренутног стања наше цивилизације, дакле као последицу свеопштег слома свих вредносних система и пометње у којој и најинтимније драме и личне трагедије сваког појединца, без обзира на његов положај у друштвеној хијерархији, постају материјал којем ће коначни облик дати медијски „филтери” ријалити стварности. Све је предмет забаве и све постаје елеменат за разоноду народа, па ће то бити случај и са човеком који је часно служио својој отаџбини, а из рата се вратио у поменутом стању. Овакво уопштавање би можда водило у неку врсту сценске апстракције да се Торбица није сјајно поигравао аутентично театарским средствима и да редитељски није оправдао сваки елеменат адаптације коју је за ову представу Загребачког казалишта младих начинила драматуршкиња Катарина Пејовић, коментарише Александар Милосављевић.

Уредница циклуса Тања Мијовић.

Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Програмска шема

Коментари