Музика XX века – Јон Леифс

Овај аутор рођен је 1899. године, а основне музичке студије завршио је у Рејкјавику. Потом је 1916. године уписао Лајпцишки конзерваторијум где је похађао курсеве клавира, контрапункта, дириговања и компоновања. Убрзо по дипломирању започео је свој животни пројекат стварања исландске националне школе базиране на принципима традиционалне музике. Леифс је пре свега користио елементе твисонгура – двогласа у паралелним квинтатам и римура – једногласних мелодија у којима је честа промена метрике. Током двадесетих година Леифс се посветио сакупљању исландских народних песама, као и диригентској активности у Норвешкој, на Исланду, као и на Фарским острвима.

Крајем двадесетих и почетком тридесетих година Леифс је почео да пише велика дела, међу којима су и Оргуљски концерт опус 7 који ће постати његово најрадикалније и најконтроверзије дело. Наиме, године 1941. ово дело је премијерно извела Берлинска филхармонија са композитором као солистом. Леифс је иначе, иако му је супруга била јеврејског порекла, живео у нацистичкој Немачкој, уклапајући се својим идејама о „нордијског ренесанси и нордијској супериорности” у општи тренд аријевске естетике. Ипак, на поменутом концерту доживео је потпуни дебакл. Сведочанства говоре да је остало смо двадесет слушалаца у сали Филхармоније, а водећи нацистички музички критичар Фриц Штеге је осудио дело као „агонију уског интелектуалног ума”. Леифсова каријера је после овог догађаја у Немачкој била завршена, али му је допуштено да напусти земљу заједно са породицом тек 1944. године када се враћа на Исланд. У наредне две деценије, све до смрти 1968. године, писао је како то каже Алекс Рос „опора, хипер-перкусивна, изузетно експресивна дела која су изазивала исто толико констернације на Исланду колико и у нацистичком Берлину”. И поред тога што је по повратку на Исланд био изопштен из музичких кругова због свог живота у нацистичкој Немачкој, од осамдесетих година до данас његово дело се ревитализује, пре свега јер је његов музички језик изузетно занимљив савременим слушаоцима и извођачима због своје необичне, идиосинкратске, оригиналности. У његовом опусу приметно је радикално одступање од конвенција – како класичне музике, тако и онога што је чинило авангардни корпус његовог доба. Сасвим је јасна „примитивистичка” поетика његових композиција, као и инсистирање на опорим и суровим, акустички интензивним, звучним сликама.