Родолф Кројцер и париски Конзерваторијум

Од када је, приликом оснивања конзерваторијума 1795. године, Кројцер преузео место професора виолине на овој престижној институцији, његова дела за виолину писана су под снажним утицајем педагошке делатности и захтева. Чувена збирка четрдесет каприса за виолину соло настала је управо за потребе подучавања, а објављена је већ 1796. године у издању Конзерваторијума. Кројцер је упамћен као педагог који је инсистирао на објективистичком приступу и легато артикулацији и који је био скептичан према савременом узлету експресивног лиризма. Његови виолински концерти такође рефлектују техничке захтеве које је постављао пред своје ученике: на плану артикулације доминира легато, ознаке спиката су скоро непостојеће, а упечатљиво је и да су захтеви за покретљивошћу леве руке, за извођење високих позиција и двохвата релативно мали. Међу Кројцеровим ученицима издвајају се његов брат, Жан Никола Огист Кројцер, прослављени Шарл Филип Лафон, те белгијски виолиниста Ламбер Масар, које је објавио опсежни уџбеник о свирању Кројцерових етида, а који је данас познат као први заговорник системског вибрата у свирању виолине.

Четири симфоније француског композитора Етјена Меила настале су у периоду између 1808. и 1810. године, када је Меил био један од руководиоца париског Конзерваторијума, а изведене су управо на јавним концертима које је приредила ова престижна институција, и то у распону од само годину дана, од марта 1809. до истог месеца наредне године. Прве две симфоније Меил је 1809. године, објавио у издавачкој кући коју је покренуо седам година раније, заједно са својим колегама Керубинијем, Кројцером, Родеом и Боалдјеом са намером да унапреди париско музичко издаваштво. Меил је већ био познат као композитор опере, а публика и критичари високо су ценили управо његово зналачко и ефектно владање оркестром, те је његов симфонијски опус иницијално прихваћен са ентузијазмом. У оркестрацији посебно је занимљив неконвенционалан третман тимпана: композитор изоставља трубе из своје концепције симфонијског оркестра, те су тимпани лишени свог уобичајеног инструменталног партнера, као и своје типичне улоге динамичке аугментације, већ су употребљени како би пластично потцртали кључне ритмичке обрасце. Ово је посебно истакнуто у финалном ставу Друге симфоније, где тимпани доносе материјал који је тематски значајан.