Антологија српске музике

Рођен 1851. у Врањеву у Банату, Јосиф Маринковић је један од најистакнутих представника романтичарског усмерења у српској музици. Наиме, он се, заједно са Стеваном Мокрањцем, убраја у централне личности српског музичког стваралаштва крајем деветнаестог и почетком двадесетог века.

Школовање је започео у учитељској школи у Сомбору. У периоду од 1873. до 1881. године студирао је у Прагу, у класи Франтишека Скухерског, а потом је 1886. и 1887. године похађао специјалистичке студије у Бечу, у класи Едуарда Ханслика. Након повратка у Србију био је диригент Београдског певачког друштва, Академског певачког друштва Обилић и Српско-јеврејског певачког друштва. Као професор музике радио је на Богословији, у Учитељској школи и у Другој мушкој гимназији. Године 1907. изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности.

На почетку емисије слушаћете композицију Задовољна река из 1881. године, писану на стихове Јована Грчића Миленка. Изводе Хор и Симфонијски оркестар Радио-телевизије Београд под управом Боривоја Симића. Као солисти наступају Бранислав Симоновић, тенор, и Драгана Радојковић, мецосопран.

Властимир Перичић истиче да Задовољна река представља малу сцену за хор, где личности из песме – момак и девојка који се срећу на реци - говоре кроз ариозне реплике соло-тенора и сопрана.

Након тога слушаћете композицију Поточара из 1910. године, у извођењу Хора и Симфонијског оркестра Радио-телевизије Београд под управом Даворина Жупанића. Солисти су: Драго Старц, тенор, и Олга Ђокић, сопран.

Како Перичић указује, Поточара стоји на врхунцу Маринковићевог стварања. Наиме, аутор у овој композицији, још више него у Задовољној реци, дочарава илузију сцене у којој вешто преставља звук клопарања воденице, цвркут птица и зујање пчела.