Разум и осећајност

Овај композитор, који је освојио париску публику виртуозним свирањем на флаути и фаготу, уживао је углед и широм Европе, захваљујући својим бројним комичним операма, увертирама, концертантним сифмонијама, концертима и камерним композицијама. Након ангажмана у служби кардинала де Роана, Девијен је током Револуције постао члан Париске националне гарде, где је подучавао децу француских војника. Ова институција је временом прерасла у Национални институт за музику, а потом и Државни музички конзерваторијум, где је Девијен постао један од професора, уз Госека, Меила, Гретрија и Керубинија, између осталих.

Иако је највећи део Девијеновог опуса посвећен композицијама за инструменте које је сам свирао – флаути и фаготу, у његовој музичкој заоставштини проналазимо и 12 соната за обоу и басо континуо, које су штампане у три тома, највероватније 1799. године. Ова дела откривају аутора који добро познаје укус публике, и њихову предилекцију ка лаганом и лепршавом изразу, богатој мелодијској инвенцији, живахноћу и емоционалном интензитету којим је демонстрана виртуозност инструмента. Сва ова дела имају троставачну структуру, са сонатним обликом на месту првог, лаганим, певним средишњим ставом и живахним, играчким финалима, најчешће у форми ронда.

Оно што изненађује у овим композицијама јесте чињеница да је Девијен, дуго након што су Моцарт и други аутори тог доба пратеће деонице поверили клавиру или неком сличном инструменту са диркама, стварајући хомогенији однос два инструмента и богато развијен пратећи парт, наставио да примењује архаичан принцип басо-континуа, са „мелодијом и пратњом у басу”.

Уредница: Ивана Неимаревић