Уметност свирања чембала

Осам прелида које је Купрен приложио уз свој есеј често се наводе као једни од последњих примера такозваних француских прелида ван такта. Реч је о традицији бележења музике коју су утемељили мајстори лауте током ренесансе, а од половине 17. века представља једно од обележја француске чембалистичке школе. Посебно су били запажени прелиди Луја Купрена, стрица Франсоа Купрена, у којима су биле нотиране само тонске висине и фразе. Међутим, прелиди Франсоа Купрена из Уметности свирања чембала, иако имају импровизаторски карактер, поседују ознаке метра и ритма. У пратећем коментару Купрен појашњава да су наведене ознаке пре свега педагошког карактера и да је њихова улога да олакшају приступ почетницима, док искусни извођачи у тумачењу треба да се руководе слободом интерпретације и сопственом поетском мишљу.

Италијански композитор Франческо Ђеминијани, рођен 1687. године, односно деветнаест година након Франсоа Купрена, такође је био аутор значајног дидактичког приручника, у овом случају за свирање на виолини. На врхунцу своје каријере живео је у Лондону, док је одржавао сталне контакте са француском престоницом, коју је и посетио почетком 50-их година 18. века. Иако је Ђеминијанијев опус пре свега обележен италијанским галантним стилом, овај аутор је 1743. године објавио збирку комада за чембало коју је насловио француским језиком, а свој идиом у овим делима је приближио француској школи. Реч је заправо о обрадама укупно четрнаест ставова из других Ђеминијанијевих композиција, а понајвише из збирке соната за виолину и басо континуо опус 4. Сваки комад је, међутим, темељно рекомпонован у стилу француске чембалистичке школе, при чему је као узор пре свега послужио зрели опус Жан-Филипа Рамоа. Сам избор ставова такође игра улогу у овом стилском преиначавању, имајући у виду да је Ђеминијани у ову збирку укључио непропорционално велик број ставова у форми ронда, омиљеној међу француским чембалистима.

Аутор Срђан Атанасовски