Из архиве Радио Београда

Афанасјев је у Београд дошао са завидном интернационалном каријером иако је београдској публици био готово непознат. У каквим околностима се одржавао БЕМУС те године сазнајемо из књиге Дејана Деспића. Наиме, догодио се преседан у вези са датумом одржавања БЕМУС-а зато што је уобичајени октобарски термин замењен новембарским, и то из финансијских разлога. Упркос томе, у погледу садржаја, фестивал је имао чвршћу поставку, те је, по речима организатора и критичара БЕМУС оцењен као „најзначајнији догађај године”. Деспић пише да је међу солистима највећу пажњу, али и највише подељених мишљења, добио „контроверзни пијаниста Валериј Афанасјев” лауреат Баховог конкурса у Лајпцигу и такмичења Краљица Елизабета у Бриселу, као и многострана уметничка личност – диригент, камерни музичар, писац романа, песама, драма и есеја о музици. Афанасјев је за свој концерт одабрао три последње Бетовенове сонате опус 110 и 111, и то не случајно, већ, цитирајмо Дејана Деспића, зато што је „претежно контемплативно обележје ових дела пружило Афанасјеву велики простор за особено индивидуално читање те музике”. Деспић нас обавештава такође да овај концерт првобитно није чак ни био предвиђен у програму фестивала него је накнадно убачен, после отказаног наступа флаутисте Орела Николеа. Тако аутор запажа да су и реакције слушалаца на сасвим неуобичајену интерпретацију Бетовена биле подељене и имале распон од крајњег одушевљења до потпуног одбијања. 

Клавирски реситал Валерија Афанасјева био је, како пише Милена Пешић у Музичком таласу, једини солистички концерт на БЕМУС-у из 1995. године. Сви критичари и хроничари БЕМУС-а слажу се у оцени да је наступ овог уметника интровертан, готово незаинтересован за мишљење било кога од слушалаца, али није надмен и нарцисоидан. Милена Милорадовић, пишући за НИН је, као и Милена Пешић, покушала да продре до интенационалних аспеката извођачке реализације Афанасјева, будући да је техничко-изражајне могућности овог пијанисте било сувишно коментарисати. Тако читамо да је појава Афанасјева у музичком свету „задала контраудар покрету за очување аутентичних извођачких манира прошлих епоха”. Али, како се у тексту наглашава, „Афанасјев не показује намеру да своје разумевање звучне организације музичког времена наметне као модел или узор”.

Употпунимо слику концерта Валерија Афансјева са неколико редова из критике Милене Пешић. Она истиче да је „свирање овог уметника било лишено средстава пијанистичког приказивања у уобичајеном смислу речи, манипулисања ефектима тушеа, динамичких и агогичких промена... Они су били у потпуности лишени принципа игре да би послужили сасвим другој функцији, страсном откривању и отварању стално нових, мисаоних предела које дело садржи...” Због тога ауторка сматра да је Афанасјев „извођачки чин презначио у читање и тумачење дела, његово структурно разлагање и представљање саме суштине идејних токова, успевајући да из звуковног многогласја непогрешиво истакне баш онај тон који представља мисао водиљу, да ту мисао следи кроз све замршености полифоних преплета, чинећи је једноставном, јасном и сваком доступном.” У истом тексту, занимљиво је поређење Афанасјева са пијанистичком естетиком Глена Гулда пре свега у погледу пијанистичког израза који је опредељен пре за „графичку строгост него за колористичку раскош” и оријентисан ка страсти за разграђивањем фугираних делова сонате. Изузетно надахнута критика Милене Пешић из Музичког таласа сугерише нам и да је „присуство уметника оваквог формата дало БЕМУС-у легитимитет правог великог музичког фестивала.”

Уредница емисије Сања Куњадић