Уметност свирања чембала

Купренова Уметност свирања чембала представља најутицајнији педагошки чембалистички трактат и уједно најпотпуније сведочанство о томе како су француски чембалисти прве половине XVIII века приступали извођачкој пракси. Оно што представља велики квалитет овог приручника јесте управо искуство одличног солисте и композитора који је педагогији посветио велики део свог времена. За разлику од већине трактата тог времена, укључујући и четрнаест година старији спис париског чембалисте Мишела де Сен-Ламбера, Уметност свирања чембала није конципирана као систематска обрада чемаблистичке вештине, већ има форму збирке рефлексија у којима аутор износи своје ставове у погледу подучавања овог инструмента и интерпретације сопствених комада из прве две збирке за чембало. Купрен је своје прве збирке публиковао као већ зрео композитор, и то почев од 1713. године, у периоду када су темељи француске чембалистичке школе већ били изузетно формализовани: током претходне декаде, своје збирке објавили су композитори попут Луја Маршана, Жан-Франсоа Дандријеа, Гаспара Ле Руа и Жан-Филипа Рамоа, држећи се устаљене форме плесне свите. Купрен је својим имагинативним збиркама сасвим одбацио овакав модел, служећи се чак и новом речју – ордре, односно „ред”, „поредак” – да опише своје свите, које су по структури биле нетипизиране, далеко разноврсније и неретко комплексније. У овом смислу као рекордна се издваја Друга свита из Прве свеске комада за чембало, која се састоји из чак двадесет и три комада.

Купренов највећи супарник на пољу музике за чембало свакако је био Жан-Филип Рамо, друга стожерна фигура француске музике прве половине XVIII века. Иако петнаест година млађи, Рамо је своје прве комаде за чембало објавио пре Купрена. већ 1706. године. Трећу збирку комада за чембало, штампану око 1728. године, Рамо је, међутим, насловио као „Нове свите комада за чембало”, чиме је уједно указао на огромне трансформације у француској музици за овај инструмент, проузроковане, пре свега, Купреновим опусом. Рамоова збирка састоји се од две свите, при чему прва прати уобичајени традиционални след стилизованих плесова, док је друга састављена искључиво од упечатљивих карактерних комада, међу којима су и тонски дескпритивна „Кокошка”, „Енхармонски” комад и „Египћанка”.