Музика XX века – Дела Сергеја Прокофјева

Један од најзанимљивијих података о Првој симфонији јесте да је написана у турбулентној и, на крају, револуционарној 1917. години. Наиме, током лета Прокофејв је отишао на село, уверен да се ситуација у земљи смирује, остављајући политичка превирања за собом и компонујући ову оптимистичну и полетну композицију. У својим дневницима описао ју је као “прилично једноставну ствар”, али је такође сматрао да ће пуристи “бити непријатно изненађени” његовом новом смелошћу. “Прави пријатељи”, наставља Пркофјев “ће разумети да је стил моје симфоније у складу са Моцартовим класицизмом и цениће га на тај начин, док ће публика вероватно бити срећна што је некомпликована, весела и аплаудираће јој”, закључује Прокофјев.

Премијера је уприличена у Петрограду, наредне 1918. године непосредно пре него што ће се композитор отиснути у, како је он веровао, шестомесечну посету Европи и Америци, из које се наредних девет година неће вратити назад у домовину.

Оркестрација је чиста и прегледна и базира се на духовитим дијалозима између гудача и дувачких инструмената, којима су придружени од других група само трубе, хорне и тимпани, у неколико динамички јачих, тути ситуација. Мелодијска свежина повлачи са собом карактеристичне хармонизације у којима Прокофјев спаја дијатонику са хроматиком, где захвата блиске тоналитете, пре него што се врати у основни, тонични простор. У финалу симфоније чућете мелодију у флаути – која иако звучи изузетно класицистички – у ствари је цитат теме Сњегоручке из истоимене опере Римског-Корсакова. Ово је посвета старијем колеги, али целокупној руској музичког традицији, чији су утицаји у мелодијском и хармонском смислу итекако чујни у Класичној симфонији. Ово дело се данас сматра једним од најранијих примера музичког неокласицизма, иако је разлог њеног настанка био, пре свега, композиторски задатак који је Прокофјев себи задао, а мање свеобухватно естетичко опредељење која ће своју пуноћу добити у делима Стравинског и франуцуске Шесторице.

У емисији ћете чути и Први клавирски концерт Дес дуру овог композиотра у тумачењу пијанисте Жан-Ефлама Бавузеа и Филхармонијског оркестра Би-Би-Сија под управом Ђанандрее Нозеде.

Ово познато дело написано је 1912. године, а критичари су га после премијере описали као “фудбалерску”, “дрску” и “самовољну” чиме су донекле ухватили дух младог композитора који је био спреман да “освоји” свет. Две године касније Прокофјев је свирао своје дело на завршном такмичењу за пијанистичку награду Рубиштајн Московског конзверваторијума. Он је једини студент који је покушао да освоји ово признање са сопственим делом, што је и успео, јер жири није могао да упути ниједну замерку његовом извођењу партитуре коју нису до тада познавали. За Прокофјева је овај концерт био израз “проналажења сопственог пута, оног у којем (је) успоставио пркос спрам рутине”.

Уредница емисије: Ксенија Стевановић