Музика на двору Висконтијевих

Миланска средњовековна династија Висконти, владала је овим градом од друге половине 13. до средине 15. века. Највећи успон ова породица је доживела током владавине Ђан Галеаца Висконтија, између 1378. и 1402. године, који се уздигао до звања војводе.

На почетку емисије слушаћете музику са албума Естампида ансамбла Ала франческа, на којем се налазе инструменталне нумере извођене на двору Висконитјевих током 14. века.

До данас је остало сачувано веома мало инструменталних композиција из средњег века. Један од разлога лежи у чињеници да је вокална музика у овом периоду имала примат над иструменталном, јер се сматрало да је људски глас најузвишенији инструмент. Иако је велики број ових дела вероватно изгубљен, други разлог што је сачуван мали број инструменталних дела јесте то што су ове композиције често настајале као импровизације.

До данас је остало сачувано тек неколико рукописа са инструменталном музиком овог периода, а једини у којем се данас чувају композиције из северне Италије, налази се у Британској библиотеци. Чланови ансамбла Ала франческа управо су се окренули овим делима и на компакт диску под називом Естампида, одабрали две форме инструменталне музике које су биле доминантне током 14. века - естампида и салтарело. Иако постоје недоумице око тога да ли су то била камерна дела, или композиције уз која се играло, у питању су комплексне инструменталне форме засноване на варирању једног мелодијског сегмента, који се понавља два пута са различитим каденцама. Дела сачувана у рукопису у Британској библиотеци највероватније су написана за прославу вечнања Ђан Галеаца Висконтија и Изабеле од Француске 1360. године.

Поред ових иснтрументалих дела, чућете и световне композиције Матеа ди Перуђе. Овај уметник је био први капелмајстор још недовршене Миланске катедрале, чијим је музичким животом руководио од 1402. до 1407. године. Сачуване композиције Матеа да Перуђе укључују мисне ставове, два изоритмичка мотета и световне песме на италијанском и француском језику. И док неки истраживачи, попут Вилија Апела сматрају Да Перуђу водећим композитором своје генерације, у чијим радовима се може пратити стилска транзиција од маниризама позног XIV, до „модерног" стила XV века, други оспоравају такве тврдње, пре свега јер је композиторов опус недовољно истражен. Оно што се може чути у његовим композицијама јесу необични скокови, попут умањене кварте која је, чини се његов омиљени интервал, преко нестабилних сазвучја која претходе каденцама. Мелодије овог аутора су пажљиво украшене, са брзим орнаменталним фигурацијама, а један од најомиљенијих поступака био је стварање мелодијске секвенце на фону комплексних или синкопираних ритмичких структура.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић