Родолф Кројцер као виолиниста-виртуоз

Као водећи француски виолиниста на прелазу из 18. у 19. век, те професор виолине у првим деценијама рада париског Конзерваторијума, Родолф Кројцер је био један од родоначелника модерне француске школе виолине, која се заснивала на бриљатном стилу, објективистичком приступу и релативном занемаривању екпресивног лиризма који је доминирао у немачкој школи. Кројцеров приступ виолинизму ценили су композитори попут Лудвига ван Бетовена, који је његов наступ описивао као „природан” и „скроман”, у поређењу са другим виртуозима чија је каријера била на успону у првим деценијама 19. века. Кројцерова збирка од 42 етиде или каприса за соло виолину, штампана 1796. године, један је од камена темељаца француске школе. Данас, приликом њеног читања и извођења треба такође имати у виду и да су Кројцерови савременици сведочили да је овај виолиниста својим ученицима неретко задавао технички напредније верзије каприса у односу на штампане, а постоје и накнадна издања ове збирке у којима су технички захтеви такође начињени комплекснијим. У завршном сегменту Кројцерове збирке посебно се издваја етида број 35, у Ес-дуру, конципирана као марш, те завршна етида, у де-молу, писана у облику фуге.

Међу савременицима и колегама који су посебно ценили Кројцерову уметност проналазимо и немачког композитора Луја Шпора. Припадајући немачкој школи, за Шпора је посебно неуобичајено било одсуство лиризма у Кројцеровом опусу, те је немачки аутор приметио да лагани ставови у концертима његовог француског колеге неретко играју улогу пуког интерлудијума. Ипак, Шпор је сматрао да од свих париских виолиниста Кројцер негује најкултивисанији извођачки стил. Шпор је и сам био чувен као виртуоз на виолини, а његов композициони идиом препознатљив је по високо експресивној деоници соло виолине засићеној хроматским пасажима,какву, на пример, проналазимо у његовим варијацијама за виолину уз пратњу гудачког трија, опус 6 у де-молу и опус 8 у А-дуру. Оба опуса започињу лаганом интродукцијом након које се тема излаже у умереном темпу, те се завршавају са четири варијације контрастних карактера.