Стереорама – Из старих ризница

Савременик фирентинских стваралаца Леонарда да Винчија и Микеланђела Буонаротија, Рафаело Санти свој најплодотворнији период везује за Рим. Чувен је по великим серијама фресака рађених за папе Јулија Другог и Лава Десетог, као и по радовима за кардинала Бибиену. Већ са тридесет година водио је успешну сликарску радионицу, и био цењен као захвалан за сарадњу, чак и са најхировитијим уметницима. Његова рана смрт никад није у потпуности разјашњена.

У Рафаелово доба на италијанским дворовима најзаступљенији су били француски и фламански музичари – Обрехт, Виларт, Жоскен де Пре, Исак, Агрикола. Истицали су се полифоним делима, најчешће компонованим за посебне прилике у дворским капелама и већим црквама.

Слушаћемо најпре два мотета, које је почетком 16. века штампао Отавио Петручи. Овај музичар, чија је породица скоро пола века владала Сијеном, међу првима је штампао музичка дела. Први мотет је од непознатог аутора са називом Здраво, Небеска краљице, а други – Радујмо се сви, је из пера Александра Агриколе. Следи У миру Жоскена де Преа, такође из једне Петручијеве збирке. Блок закључује Здраво Морска звездо, непознатог аутора из Кодекса из Трента, једног од најобимнијих зборника полифоније средине 15. века.

Франко-фламанској традицији поред духовне полифоније припада и шансона, музички облик чији је успон започео у Рафаеловој младости. Широко је заступљен у првој збирци полифоних композиција коју је у Венецији 1501. године издао Отавио Петручи. Из ове збирке чућемо прво инструментални комад Ла Спања, чији је аутор Јоханес Гизелин. Овај певач са француског двора одржавао је везе и са двором породице Есте у Ферари. Гизелин је вероватно умро млад, као и Рафаело, с обзиром на мали број сачуваних дела.

Уследиће једна шансона Јоханеса де Штокема, који је певао у хору у Лијежу, а касније био на служби у Риму и на мађарском двору. Ова шансона припада збирци Кодекс Маљабекијано, у којој су сакупљена дела настала у време шпанских колонијалних похода (збирка се чува у Централној народној библиотеци у Фиренци). Након Штокемове шансоне, чућемо и игру из 1460. године, чији је аутор Ђовани Амброзио да Пезаро. Овај учитељ плеса био је и кореограф дворских игара у многим већим градовима Италије, а плесу је у Ферари подучавао и Изабелу д’Есте, будућу мецену многих музичара. Блок завршавамо шансоном непознатог аутора.

До краја емисије посвећене музици из Рафаеловог времена слушаћемо игру Ла Гилоксија коју је компоновао Доменико да Пјаченца, учитељ и теоретичар плеса. Ту је и песма Кола смрти Антонија Аламанија из фирентинске збирке карневалских песама, сакупљаних од 1506. до 1512. године. Следе још две игре из 1520. године, чији је аутор непознат – павана Херкулова моћ и салтарело Ђорђо. Потом ћемо чути Цврчка Жоскена де Преа, Павану и Гаљарду непознатог аутора и фротолу Немам времена за чекање коју је компоновао Маркето Кара.