Разум и осећајност

Попречна флаута је доживела велику експанзију током XVIII века. Радови француских композитора, пре свих Марена Мареа, Мишела де ла Бара и Жака Отетера, који је написао и први уџбеник за свирање на овом инструменту, допринели су томе да се поставе темељи репертоара за попречну флауту, док су италијански мајстори, Вивалди, Корели и Албинони развили нове жанрове, као што су сонате и концерти за овај инструмент. Овај период су обележили врсни виртуози, педагози и композитори који су створили обиман корпус литературе посвећене флаути, а чак две трећине свих концерата за флауту компонованих до 1850. године, потекао је из пера немачких аутора. 

Један од њих је био и Фридрих Хартман Граф, некада слављен виртуоз и композитор, чија су дела данас готово заборављена. Током његовог живота, дела овог аутора била су позната широм Европе, пре свега захваљујући издавачу Брајткопфу из Лајпцига, али и предузетничким способностима самог Графа, који је своје партитуре продавао путем претплате. Тако је неколицина партитура пронађена у дворским библиотекама у Аугзбургу, Прагу, Вајмару, Мекленбургу, Сакс-Кобургу и другим. Концерти које ћете вечерас слушати настали су током 1770-их, а одликује их уобичајена троставачна структура, као и преткласичарска пракса смењивања оркестарских риторнела и пасажа солистичког инструмента.

Фридрих Хартман Граф је рођен у Турингији 1727. године, а музици га је обучавао отац, капелмајстор на двору у Рудолштаду. Након краће каријере војног музичара, Граф је постао флаутиста и диригент у Хамбургу, да би потом добио место првог флаутисте у капели штадхолдера Вилијама V у Хагу. Године 1773. године, Граф је прихватио место музичког директора у Аугзбургу, где је остао до своје смрти. У овом граду, упознао је и младог Моцарта који је о овом сустрету писао свом оцу наводећи да је Граф „веома племенит човек” али и да његов концерт за две флауте, у којем је Волфганг Амадеус свирао деоницу виолине „није добар за слушање, није природан”. Моцарт даље наводи да Граф „исувише често улеће у тонове и то трапаво, без икакве магичне вештине”. Ипак, помало лицемерно, млади композитор наводи да је, када је извођење било завршено, „имао само речи хвале за њега”, што би се могло објаснити и свешћу деветнаестогодишњег музичара да старији Граф ипак припада генерацији чији је стил био конзервативнији, али уједно и прилагођен захтевима подједнако конзервативне публике.

Емисију уређује Ивана Неимаревић