Родолф Кројцер као виолиниста-виртуоз

У време избијања Француске буржоаске револуције, Кројцер је важио за водећег виртуоза на виолини. На валу револуционарних промена и демократизације музичких институција, најпре је, 1793. године, основан Национални институт за музику, а две године касније и чувени Конзерваторијум. Кројцер био је активан у обе школе као професор виолине, а на Конзерваторијуму је предавао без прекида све до 1826. Позната збирка од 42 етиде или каприса за соло виолину, штампана 1796. године, настала је управо као резултат његових напора да заузме јединствено место у литератури за овај инструмент као оснивач педагошког система. Кројцер се посебно суочио са изазовима које је донела модернизација виолине путем продужавања њеног врата, чиме је манипулисање левом руком постало знатно сложеније, односно, од ученика се захтевала далеко већа покретљивост. У овој емисији емитујемо одломак из ове збирке, од 15. до 24. каприса. Тонални план креће се кроз Бе-дур, Де-дур, Ге-дур, А-дур, Ас-дур и ге-мол, а посебно се издваја импровизаторска 23. етида у лаганом, adagio темпу, са ознаком quasi cadenza.

Неретко се истиче да композитори Пјер Бајо, Пјер Род и Родолф Кројцер представљају „тројство“ француске виолинске школе, имајући у виду да су заједнички израдили званични уџбеник за виолину париског Конзерваторијума, објављен 1802. године. Кројцер и Род сарађивали су почев од половине деведесетих година XVIII века, када су заједно наступали на концертима у позоришту Фејдо и у париској Опери. Када је Род 1801. године отпутовао у Русију, Кројцер га је заменио на месту прве виолине у Опери. Од 1802. до 1811. године двојица композитора били су и пословни партнери, заједно са још неколико виђених композитора, у руковођењу издавачком кућом Le magasin de musique. Осам година млађи од Кројцера, Род је био ученик Ђованија Батисте Виотија, а његов стил свирања обогатио је рафинираним тоном и слободнијом употребом портамента. Међутим, већ након уметниковог повратка из Русије, 1809. године, ентузијазам публике за његов извођачки стил почео је да јењава, а савременици су му приписивали својеврсни „хладни маниризам“. У својој збирци 24 каприса за виолину соло, коју је компоновао током боравка у Берлину од 1814. до 1819. године, Род се опробао у свим тоналитетима темперованог Система, при чему се тоналитети у збирци нижу по квинтном кругу уз употребу енхармонских презначавања, а након сваког дурског следи његов паралелни молски тоналитет.