Стваралаштво Франца Ксавера Зисмајера

Поручилац Реквијема био је за Моцарта анониман, али данас знамо да је реч грофу Францу фон Валсегу, екцентрику који је имао обичај да композиције чију би израду поручио публици представи као своја. У тренутку Моцатове смрти, само је уводни Интроитус био у потпуности завршен, укључујући комплетну оркестрацију и хорске деонице. Кирије и највећи део Секвенца и Офеторијума били су израђени у форми вокалних деоница и генерал-баса, док остали ставови нису били записани, а евентуалне скице нису сачуване. Како је Моцарт добио само половину договореног новца, његова удовица, Констанца Моцарт, која се нашла у незавидној финансијској ситуацији, желела је да по сваку цену осигура завршетак дела. Први коме је био поверен задатак био је Јозеф Леополд Ајблер, Моцартов пријатељ и композитор искусан у жанровима духовне музике. Међутим, након што је радио на оркестрацији појединих ставова Секвенце, Ајблер је рукопис вратио Констанци Моцарт. Задатак је тада припао Зисмајеру, који је довршио оркестрацију постојећих ставова, али и компоновао нове ставове: Санктус, Бенедиктус и Агнус деи, док је за финални став, Лукс етерна, употребио материјал из прва два Моцартова става. На овакав начин завршена партитура, са ознаком године 1792, предата је Фон Валсегу као Моцартово оригинално дело, али је и јавно извођена као једина аутентична верзија Моцартовог Реквијема. Констаца Моцарт тврдила је, наиме, да је Моцарт оставио скице за ставове које је компоновао Зисмајер и да му је предочио концепцију преосталих ставова, укључујући и намеру да понови тематски материјал из прва два става. Ове тврдње данас се са правом сматрају нетачним, поготово ако знамо да нису сачуване никакве скице, да је задатак довршетка партитуре прво био поверен Ајблеру, а тек затим Зисмајеру, те да је врло мало вероватно да би Моцарт прибегао парафразирању ставова. Штавише, истиче се да је читав однос Моцарта и Зисмајера као учитеља и ученика у одређеној мери био фабрикован након Моцартове смрти како би се легитимизовала његова улога у изради Реквијема.

Данас се истраживачи слажу у оцени да Зисмајерову верзију Моцартовог Реквијема треба посматрати само као једну од могућих, а низ композитора, музиколога и диригената током двадесетог века понудили су још барем једанаест алернативних редакција. И поред ауре аутентичности коју је имала Зисмајерова верзија, поједини његови савременици такође су покушали да понуде другачије верзије. Међу њима се истиче партитура другог аустријског композитора, Зигисмунда Нојкома, који је за извођење у Рио де Жанеиру 1819. године прерадио оркестрацију и написао нови завршни став, Либера ме, у стилу Моцарта и његовог времена. Заниљиво сведочанство о, по свему судећи, комплексном односу Моцарта и Зисмајера, представља и Фантазију за чембало у ц-молу која је недавно откривену у рукопису у самостану надомак Братиславе и која се приписује Зисмајеру, а која носи наслов Патња и смрт Моцарта.