Томислав Брлек: Повратак Мирослава Крлеже

„Више од сто година након свог првог, а скоро четрдесет од посљедњега за живота објављенога текста, Мирослав Крлежа напокон би могао постати оно што је несумњиво требало одувијек да буде, што је чак по свему судећи једино и намјеравао и желио бити – писац.” Ово је прва реченица студије Томислава Брлека, загребачког теоретичара књижевности, о Мирославу Крлежи. У тој реченици, као и наслову текста – варијацији великог романа Мирослава Крлеже „Повратак Филипа Латиновића” – садржана је сва ’поетика’ сјајне Брлекове студије која техником свеже монтаже сугерише оно што смо сви одувек желели да знамо о Мирославу Крлежи и што смо, уосталом (не без парадокса), одувек и знали, али што није било лако ни написати ни признати, наиме да је Крлежа, напросто, велики, огроман писац једног малог језика. У овом случају, да ствар буде занимљивија (и, разуме се, парадоксалнија), чак није од кључног значаја како ће се тај језик звати (хрватски, српски, босански, црногорски), јер када Брлек инсистира на томе да Крлежа, најзад, постаје писац, он каже да га се, како Брлека тако и самог Крлежу, политичке поделе и глупости, заправо, не тичу. Имамо једног великог писца иимамо његов језик. А то је довољно за почетак.

Крлежа је, наравно, хрватски писац, али, однекуд, овдашњем читаоцу није потребан речник да би га разумео. Још је занимљивије што ће нам Брлек још једном указати на управо неразмрсиву повезаност Крлежину са српском књижевном сценом. Неразмрсиво значи сједињено на такав начин да се, упркос јуначким покушајима, саставни делови не могу раздвојити, а да се суштина тог једињења не оштети. Политичким се покушајима Крлежа најпре покушао одвојити од српскохрватског контекста (безуспешно), потом се покушао дисквалификовати као политичка фигура (безуспешно), да би се, најзад, настојао заборавити (једнако безуспешно). И ево сада, пише Брлек, видимо га како се враћа у свој својој громадности.

Усредсређено и компетентно, Брлек се енергично креће између Крлежине уметности, његове есејистике, историјских извора и докумената, да би показао како се једна снажна сцена – назовимо је југословенском – окупља око доминантне (нипошто не и непроблематичне) књижевне, али и култур-политичке фигуре. Ту су српски надреалисти, ту су хрватски теоретичати и писци, ту су велике и занимљиве преписке, ту су проверена сведочанства, ту су пријатељства и непријатељства, али ту је, пре свега, фигура једног писца чије нас дело позива, заједно с Томиславом Брлеком, на поновна читања и тумачења, само без политичких оптерећења и, како је то Крлежа волео да каже, којештарија.

Чита Марица Милчановић
Уредник Иван Миленковић