Нова дискографија

Овај пијаниста који је постао први Американац – победник на Међународном такмичењу "Фредерик Шопен" и који је своју репутацију изградио на интерпретацијама дела пољског композитора, на свом последњем дискографском издању се окренуо наизглед „дидактичким“ композицијама насталим током прве половине XX века. Етиде су наиме првенствено биле осмишљене као вежбе посебних техника свирања за пијанисте, али су од периода романтизма прерасле у евокативне карактерне минијатуре, које уз техничко, захтевају и велико интерпретативно умеће. Олсон је на овом издању одабрао три збирке етида компоноване током прве и друге деценије XX века – Дебисијеве Етиде из 1915, Бароктове Етиде опус 18 из 1918, и ране Етиде опус 2 Сергеја Прокофјева из 1909. године. За разлику од Прокофјевљевих и Бартокових композиција, које по обиму и значају у опусима аутора заузимају релативно скромно место, Дебисијевих 12 Етида представљају позно ремек-дело овог композитора и интерпретативни изазов на који се одлучио тек по који пијаниста.

Сам аутор је ова изузетно захтевна дела, која је довршио пред крај живота, описао као „упозорење пијанистима да се не одлучују за ову професију уколико немају изузетне руке”. До сада, репрезентативне снимке Дебисијевих Етида остварили су Валтер Гизекинг, Мицуко Учида, Маурицио Полини, Ван Клибурн и Жан-Ив Тибоде, а на издању Хајпериона, Олсон им се враћа други пут, након 1989. године, када је објавио плочу за Арабеск Рекординг. И на овом снимку, поред технички супериорне интерпретације, Гарик Олсон демонстрира и специфичан хумор, који се може чути и у одабраним етидама које ћемо представити у емисији.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић