Фроментал Алеви: Јеврејка

Главне улоге тумаче: Александра Кужак као Ракела, Роберто Алања као Елеазар, Џон Озборн као принц Леополд, Вера-Лота Бекер као принцеза Евдоксија, Аин Ангер као кардинал Броњи, Андреа Боргини као градоначелник Руђеро, Тарек Назми као наредник Алберт, Кристиан Ригер као гласник, Петр Некоране као царски официр и Петер Лоберт као џелат. Хором и оркестром Баварске државне опере диригује Бертран де Били.

Премијера ове опере написане на либрето Ежена Скриба, одржана је 23. фебруара 1835. године у Париској опери. Певали су водећи певачи тог доба попут тенора Адолфа Нурија и сопрана Корнели Фалкон у главним улогама. Сценска поставка овог дела била је једна од најспектакуларнији у историји париске Опере. У једном новинском чланку тако проналазимо да је процесија на коњима из првог чина упоређена са осмим светским чудом. Савременици су се дивили детаљима костима – где су средњовековни оклопи репородуковани у металу, а не у папирним одливцима.

Главна мушка улога Елеазара, написана је на изричит захтев Нурија да се створи улога за тенора која неће представљати безгрешног хероја. Због тога је ова рола била међу омиљенима бројним великим певачима, укључујући и Каруза. Само дело имало је бројне поштоваоце укључујући и Берлиоза и Малера, али је међу њеним највећим љубитељима био Густав Малер који је изјавио: „Ја сам апсолутно поражен овим дивним, величанственим делом. Сматрам га једном од најзначајнијих опера икада написаних.”

Сензационална драматургија либрета савршено одржава Скрибеов позоришни стил. Сам заплет је испуњен немогућим ситуацијама – Ракела у ствари није Елеазарова него Броњијева ћерка, њен љубавник није јеврејски занатлија, већи хришћански владар. Откривање сваке од ових ситуација ствара сукоб у оквиру великих статичних ансамбла. У ликовима Броњија и Елазара, Скрибе је створио два фантика који су осуђени на страшну и сукобљену судбину. Успех Јеврејке треба тражити у снажном секуларном и антиклерикалном усмерењу приче, која је потпомогнута Алевијевом спектакуларном музиком и његовим изразитим мелодијским даром која посебно долази до изражаја у Елеазаровој арији Rachel, quand du Seigneur на крају четвртог чина.