Теодор Адорно: Снови (Протоколи 1934 – 1969)

Крајем јануара 1956. године Адорно је записао два запажања која сведоче о његовом нарочитом занимању за снове, као и за повезаност властитих снова. „Одређена искуства са сновима наводе ме на помисао да индивидуа своју смрт доживљава као космичку катастрофу. Наши снови су међусобно повезани, не зато што су ’наши’ већ зато што чине континуум, зато што припадају повезаном свету, као што се, на пример, и све Кафкине приче одвијају у ’истом свету’. Што су наши снови међусобно повезанији и што се више понављају, то је већа опасност да нећемо моћи да их разликујемо од стварности.” Ово друго запажање је уследило после сна који је по сећању записао 9. јануара 1956. године. Значај који је придавао мотивској повезаности снова, навео га је да неке од њих издвоји за објављивање. Тај избор, који се није појавио за његовог живота и који је Ролф Тидеман касније укључио у двадесети том Адорнових Сабраних дела, почива на прекуцаној копији, којој је претходила Адорнова напомена: „Ове белешке о сновима, издвојене из много веће збирке, аутентичне су. Записивао сам их одмах после буђења, а у припреми за објављивање исправио сам само неке најосетљивије језичке пропусте.” Много већа збирка се односи не само на велики број снова забележених у свескама већ и на свежањ других белешки, које је, с великом прецизношћу, преписала Гретел Адорно.

Текст је превео Алекса Голијанин.
Чита Александар Божовић.
Уредница Оливера Нушић.