Музеј звука – Шансоне Александра Агриколе

Овај франко-фламански композитор, активан у другој половини 15. века, био је истакнути члан хабзбуршке „Велике капеле“ и композитор који је уживао велики углед међу колегама музичарима. Његов рани стил се наслањао на радове Јоханеса Окегема, да би касније у каријери користио имитацију попут Жоскена де Преа, постајући тако једна од ретких фигура које су повезивале бургундски стил са каснијом праксом фламанских аутора. Агрикола је био један од најоригиналнијих аутора, препознатљив по својим необичним, некада несташним, а некада чак и збуњујућим третманом полифоније. Један савремени немачки писац записао је „тако примећујем... Окегем је тачан и технички врло добар, као и Ла Ри; Жоскен је интелектуално префињен и домишљат; Финка би такође требало поменути; али када је реч о необичном, луцкастом, чудном маниру компоновања, тако је јасно да је Агрикола предводник овог стила“.

Заиста, Агриколина музика је духовита, екцентрична, неухватљива – испуњена необичним ритмичким сложеностима, изненадним паузама, оштрим сазвучјима или необичним кретањем мелодијских линија.

На компакт диску који је објављен 2006. године, налази се скоро половина сачуваних световних композиција Александра Агриколе, за три или четири гласа. Међу њима су свих пет инструменталних обрада шансоне Све врлине Хајнеа ван Гизехема, затим три варијанте шансоне Као несрећна жена Жила Беншоа, и три Агриколина дела зансована на Окегемовој композицији Дунг аултре амер. Уз ове инструменталне композиције, виолисти из састава Фретворк су на овом издању представили и четири вокално-инструменталне шансоне, у којима им се придружује и контратенор Мајкл Ченс.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић