Георг Фридрих Хендл: Ариоданте

Ова опера у три чина, која се ослања на епизоде из IV, V и VI певања Бесног Орланда Лудовика Ариоста, премијерно је изведена на отварању прве сезоне лондонског Ковент гарден, у јануару 1735. године. Главне улоге на праизведби певали су славни певачи тог доба - кастрат Ђовани Карестини у насловној улози, Ана Марија Страда дел По као Ђиневра и контраалт Марија Негри у мушкој улози војводе Полинеса. Ариоданте је изведен 11 пута, а обновљена у верзији без балетских нумера и наредне године.

Потом дело нестаје са репертоара, све до обнове 1928. године у Штутгарту, од када се релативно редовно појављује на оперским позорницама и сматра се једном од успелијих Хендлових опера серија. Наиме, за разлику од његових других опера сам заплет је романтичан и необично линеаран, а сви ликови су приказани са топлом хуманошћу. Такође сама музика је врло високог квалитета и великих техничких захтева, уз снажну емотивну експресију. Ипак, деонице звуче интимно јер је Хендл овом приликом користио скроман оркестарски апарат - лимени дувачи се појављују само два пута и везани су уз наступе Краља шкотске. Арије су међу најлепшима у Хендловом опусу и оне описују стања оптимизма, радости, али и дубоког очаја као на пример у Ариодантеовој арији „Scherza infida" из другиг чина уз облигатну пратњу фагота и сординираних гудача.

Сиже се бави љубавним сплектама које Полинесо плете око свог супарника Ариодантеа и лепе шкотксе принцезе Ђиневре у коју је заљубљен. Млада жена бива оклеватана као блудница - у поступку који личи на ситуацију из Шекспировог комада „Много буке ни око чега", да би се на крају открила истина, а Ариоданте и Ђиневра венчали. Све се одвија у миљеу легендарног Шкотског краљевства уз присуство пасторалних балетских сцена.

Уредница Ксенија Стевановић