Семјеул Везли и симфонија у Енглеској

Инструменталне композиције Семјуела Везлија укључују бројна дела за оргуље, камерну музику, дванаест концерата, као и шест симфонија, од којих је првих пет написао за концерте у својој породичној кући у Лондону, које је организовао са братом Чарлсом. Тематски каталог Везлијевих симфонија саставио је 1983. године Ричард Дивал, установивши хронолошки след њиховог настанка, који започиње 1781, а завршава се 1802. године. На почетку вечерашње емисије чућете троставачну Симфонију у Ес-дуру, која је настала 1784. године, односно када је композитор имао тек деветнаест година. Сонатни алегро којим започиње симфонија изузетан је у Везлијевом опусу по богатству тематског материјала: чак три контрастне теме изложене су у првих педесет тактова симфоније. Завршни став, конципиран у играчком троосминском метру, занимљив је због централне епизоде контрастног парног метра и темпа престо.

Симфонијска сцена у Енглеској, а посебно у Лондону, у великој мери се ослањала на стране композиторе који су у енглеској престоници пронашли свој нови дом. Немачки композитор галантног стила, Карл Фридрих Абел, био је најпре ангажован на двору у Дрездену, док услед Седмогодишњег рата није избегао у Лондон. Успех Абелове каријере заснивао се пре свега на публикацијама бројних опуса у Лондону, али и немачким земљама, као и на утицају који је имао као организатор музичких манифестација. Серије концерата које је организовао заједно са Јоханом Кристијаном Бахом, почев од шездесетих година 18. века, а на којима је њихова симфонијска музика била окосница програма, у великој мери су диктирале музички укус у Лондону.

Међу енглеским композиторима на које је утицао галантни идиом који су пласирали ови аутори, убраја се Семјуел Арнолд, рођен у Лондону, 1740. године. Овај утицај посебно је видљив у његовом опусу 8, објављеном 1771. године, који се састоји од шест троставачних ’увертира’ извођених на променадним концертима у Мерилебон парку. Чућете прве три Арнолдове увертире из ове збрке, написане у Бе-дуру, Де-дуру и Еф-дуру, у тумачењу Кевина Мелона и Камерног оркестра из Торонта. Увертира број 2 у Де-дуру је посебно занимљива у погледу структуре првог става, где синкопирана главна тема служи као полазна тачка развојног дела у којем се генеришу нови тематски материјали, да би се у репризи такође, увођењем нових тема, избегло очекивано понављање. Лагани став ове увертире је уједно једини у којем је композитор, поред гудачких инструмената, употребио и дрвене дуваче, чиме је обогатио палету звучних боја ове увертире.

Аутор емисије: Срђан Атанасовски