Разум и осећајност – Композиције Георга Јозефа Фоглера

Овај занимљиви уметник, рођен је 1749. године у близини Вирцбурга, као син градитеља инструмената чије услуге је користио тамошњи бискупски двор. Ипак, млади Фоглер је најпре уписао студије права и теологије у Бамбергу, пре него што се определио за музику, за коју је показивао велики таленат још од детињства. Када је 1770. године добио намештење пастора при двору у Манхајму, Воглер је све више времена посвећивао компоновању, те је захваљујући добрим контактима успео да добије стипендију за одлазак у Италију, где се усавршавао код Падре Мартинија у Болоњи. По повратку у Манхајм, основао је конзерваторијум – Манхајмску музичку школу и почео да објављује теоријске и педагошке радове, због којих је стекао доста присталица, али и непријатеља. Међу његовим најзначајнијим радовима у овом периоду истичу се Наука о тоновима и њиховој поставци посвећена хармонији и уџбеник за учење соло певања, затим нови систем прстореда за чембало, те иновативни начин градње оргуља, којим је поједностављена конструкција овог инструмента. Иако је своје теоријске радове Фоглер углавном базирао на Валотијевим написима, у њима се могу срести и бројни оригинални, емпиријски закључци самог атора. Ипак, нису сви са одобравањем гледали на његов рад. Тако је млади Моцарт, који је у Манхајму остао у сенци свеприсутног Фоглера, изјавио да је његов предложени прсторед за чембало „очајан”.

Када се принчевски двор из Манхајма преселио у Минхен, Фоглер се најпре запутио у Париз, где је покушао да придобије подршку за своју теорију хармоније код Краљевске академије наука, да би затим исту теорију представио и у Краљевском друштву у Лондону. Године 1786, Фоглера је шведски краљ Густав III именовао за капелмајстора, те се немачки уметник посветио како оснивању своје друге музичке школе у Стокхолму, тако и даљем усавршавању градње оргуља. Након атентата на шведског суверена, Фоглер са запутио на далека путовања, обилазећи Шпанију, Грчку, Јерменију али и Азију, Африку и Грендланд, у потрази за изворним народним мелодијама у којима су, како је веровао, још увек сачувани остаци аутентичне, античке праксе извођења. Ова путовања су послужила као велика инспирација композитору, у чијим делима су у то време почеле да се појављују нове, егзотичне теме и елементи фолклорне традиције. Након повратка у Европу, обрео се и у Бечу, где је упозао Хајдна и Бетовена, али и што је посебно значајно, Карла Марију Вебера који ће постати један од његових најпознатијих ученика. На позив Лудвига I, великог војводе од Хесен-Дармштата, Фоглер је постао дворски капелмајстор са бројним привилегијама, у складу са великим угледом који уживао у Европи. Овде је основао и своју трећу, најпознатију Драмштатску музичку школу, у којој се образовао низ успешних музичара, међу којима су, поред Вебера, историографији познати и Ђакомо Мајербер и Јохан Баптист Гензбахер.

Обим Фоглеровог музичког опуса, који обухвата духовна дела, опере, инстументалне композиције за различите ансамбле, као и дела са инструменте са диркама, опире се генерализацијама. На примеру његових остварења за сцену, може се видети да је писао и веома конзервативна, али и иновативна дела, те да је дотакао све жанрове и стилске правце који су у то време били актуелни. Тако на пример, балет Састанак у лову и мелодрама Лампедо поседују елементе пантомиме, а опера Кастор и Полукс представља синтезу италијанске и француске оперске традиције. Истовремено, опера коју је написао у Шведској, Густав Адолф и Еба Брахе, ослања се пре свега на брже силабичне дијалога који убрзавају драмску радњу. Његова позна опера Самори из 1804. године, посебно је богата у смислу мелодије, хармоније и инструментације, а садржи и егзотичне мелодије у дувачима као и својеврсну варијатну шпрехгезанга – вокалног израза на граници говора и певања.

Иако је до данас остао познат релативно мали број дела Георга Јозефа Фоглера, савременици су волели његову музику, те је остало забележено да су гледаоци жељни да набаве карте за извођење његове опере Херман од Уне проузруковали стампедо у Копенхагену. Када је реч о суду струке, чини се да је његов највећи допринос био у области импровизације на инструментима са диркама. Иако је Моцарт имао изразито негативно мишљење о Фоглеру, називајући га „обичним преварантом”, Шубaрт га је славио као једног од „највећих оргуљаша и чембалиста Европе”.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић