Уметност интерпретације – Век совјетског пијанизма

Крај хладноратовске ере представљао је период бурних политичких догађаја који су након распада Совјетског Савеза у трезор историје преместили и уметничке продукте једне срушене идеологије. Припадници генерације пијаниста рођених крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века, били су у том смислу као најмлађи продукти совјетске пијанистичке школе суочени са губитком дотадашњег монолитног културног залеђа, који је и поред свих ограничења давао какву такву сигурност, те су на прагу уметничке зрелости били приморани да своје позиције граде без системске подршке домовине у контексту нових глобализацијских трендова света. У овим околностима, они су се захваљујући изузетној, може се рећи надмоћној техничкој спреми, на светској пијанистичкој позорници представили као ”пост-совјетски” музичари. Са једне стране, виђени су као баштиници совјетске традиције, али су са друге стране, у своју уметност уградили и дух космополитизма с обзиром на то да су приватни и професионални живот углавном преместили на Запад, далеко изван граница некадашње домовине. За разлику од генерација својих претходника, ови пијанисти су се готово искључиво профилисали као извођачи, занемарујући педагошку делатност. Разлог овог обрта могао би се наћи у чињеници да је наког распада СССР-а хомогени педагошки контекст почео да се расипа миграцијама совјетских педагога ка високошколским институцијама на Западу, те да је некадашњи елитизам московског или лењинградског конзерваторијума у значајној мери изгубио свој статус. 

Борис Березовски, рођен 1969. године био је последњи лауреат конкурса Чајковски 1990. године, пре распада Совјетског Савеза и убрзо након тога започео је разгранату концертну праксу широм света. У то време овај уметник интензивно се посвећује и студијском снимању за дискографске куће Теледек, Апекс, Ерато, а до данас је реализовао преко четрдесет албума солистичке, камерне и концертантне музике који припадају превасходно романтичарском репертоару. Снажног, готово челичног тона, Березовски своје интерпретације гради у налету ослобађања своје бујне музикалности, не занемарујући притом рад на детаљу, који увек подређује значају целине дела. Проток музике код Березовског је стога силовит и без већих агогичких флуктуација, чиме се заједно са упадљивом виртуозношћу доживљава као “живи споменик” епохе совјетског пијанизма.

Некадашњи студент Државног музичког института сестара Гњесиних, Јевгениј Кисин (1971) је још као вундеркинд био окружен изузетном пажњом и бригом инситуција, захваљујући чему је мимо уобичајеног пута, заобишавши међународна такмичења доспео на сам врх светске пијанистичке сцене. Изузетног техничког умећа, које баштини из традиције совјетске пијанистичке школе као један од њених главних протагониста Кисин је током уметничког развоја посебно био оријентисан ка еволуцији тонског израза. Проширивање колористичког спектра клавирског тембра вероватно се може окарактерисати као његова велика заслуга у контексту развоја пијанизма с краја XX и почетка XXI века. Кисин у интерпретацијама романтичарског репертоара настоји да оствари колосалну звучност постигнуту широким дахом и знатним повећавањем снаге и опсега тона који сасвим сигурно одступа од аутентичног звука инструмената за који су дела компонована. Ипак, искоришћавањем изражајних могућности савременог клавира, Јевгениј Кисин нуди модерну интерпретацију вођену жељом да у јеку доминације дигиталне технологије, беспрекорном прецизношћу самог извођења достигне идеалитет звучне појавности музичког дела и оствари његова пуна емоционална димензија. 

У емисији коју посвећујемо последњој генерацији совјетских пијаниста, слушаћете и интерпретације Аркадија Володоса (1972). Овај уметник профилисао је своју поетику позивањем на такозвано “златно доба” пијанизма које је свој зенит достигло крајем XIX и почетком XX века. Ненадмашних виртуозних способности, Володос је као свог духовног оца претпоставио Владимира Хоровица чији је пијанизам представљао горњу границу пијанистичког виртуозитета. Посветивши се обрадама најзахтевнијих остварења романтичарских пијаниста-композитора, Володос је био прихваћен као нови суперстар чији је сваки концерт доживљаван као тур де форс пијанистичких могућности.

Аутор циклуса: Стефан Цветковић