Уметност интерпретације – Век совјетског пијанизма

Уколико би се у општој ретроспективи развоја совјетског пијанизма током протеклог века могле издвојити фигуре чије се уметничке праксе данас доживљавају као синоними не само за извођачку школу из које су потекли, већ и за пијанистичу дисциплину опуште, онда би то несумњиво били Рихтер и Гиљелс. Рођени средином друге деценије XX века, каријере су започели пред Други светски рат, да би своје најзначајније успехе остварили у хладноратовској епохи, означавајући својим каријерама доминацију совјетског пијанизма у светском контексту.

Емил Гиљелс, рођен 1916. године, завршио је Конзерваторијум у Одеси, а постдипломске студије похађао је код Хајнриха Нојхауза на Московском конзерваторијуму. Након победе на међународном такмичењу у Бриселу 1938. године започиње запажену каријеру која ће га током деценија концертирања уздићи у једног од најтраженијих пијаниста свог доба, једнако цењеног у домовини, али и у Европи и Америци. Припадајући извођачком канону чији су централни естетички постулати били фундирани на високој виртуозности, Гиљелс је поседовао колосалну технику помоћу које је владао широким репертоаром музичке литературе, успевајући да бриљантношћу својих интерпретација постави стандарде извођења бројних канонских дела клавирске музике. Страственог темперамента, Гиљелс је важио за пијанисту који је, и поред импозантног дискографског опуса, своје највеће уметничке домете остварио пред концертном публиком. Значајно је међутим то да је Гиљелс свој раскошан звучни израз са годинама све више постављао у службу интелектуалног промишљања предмета интерпретације, те су његова позна тумачења на концетрном подијуму често зрачила извесном аскезом према спољашњем сјају дела у прилог дубљег промишљања могућности приказивања емоционалних и мисаоних квалитета партитуре.

Свјатослав Рихтер, иначе Гиљелсов колега из класе Хајнриха Нојхауза на Московском конзерваторијуму, изјавио је једном приликом: „Извођач је пре свега извршилац који води рачуна о намери и поруци композитора. Он не додаје ништа осим онога што је већ у делу. Уколико је талентован, извођач има способност да наслути истину дела које је манифестација генијалности аутора. Он не треба да се уздиже изнад музике, већ да се раствори у њој.” Ипак, иза ових наизглед јасних речи стајао је пијаниста чија је уметност интерпретације најчешће описивана као енигматска, музичар стихијског талента, способан да се посвети било којој музици до које би дошао, да неуморно служи идеји трагања за истином музичког дела, интерпретатор који је више него ма ко у његовој генерацији сматран за интровертног интелектуалца, често незадовољног својим постигнућима. Да ли је био више музичар него пијаниста или пак обрнуто, питање је на које се вероватно никада неће дати прави одговор. Рихтер је у себи сједињавао врхунског виртуоза за којег наизглед није постојао нити један нерешив технички проблем, са музичарем жељним увек нових дела како солстичке или концертантне, тако и камерне литературе. Његова несвакидашња музикалност сврстала га је у једног од најзначајнијих пијаниста XX века који је имао способност да своје интерпретације начини класичним по вредности. Ипак, у жељи да достигне савршенство, више пута је снимао дела којима је нарочито био посвећен, творећи један од највећих дискографских опуса у историји тонског бележења музике. Својеврсни класични квалитет Рихтерових интерпретација можда лежи и у његовом јединством дару за осећање мере којом је успостављао завидан баланс између енергичног и лиричног,односно за својеврсну карактерну равнотежу. Такође, његов приступ краси одсуство маниризма, што је представљало израз изузетне самоконтроле и способности заузимања највише професионалне дистанце према сопственој извођачкој пракси.

Аутор Стефан Цветковић