Век совјетског пијанизма – Лев Оборин и Јаков Зак

Једно од првих институционално организованих представљања достигнућа совјетске пијанистичке школе на међународној сцени, догодило се 1927. године када је са Московског и Лењинградског конзерваторијума делегирано троје учесника за надметање на првом Конкурсу Фредерика Шопена у Варшави. Ово такмичење било је за совјетске педагоге, али и за саму државу, прилика да се на једном истакнутом месту пред интернационалним аудиторијумом, прикажу домети напредног совјетског пијанизма и тиме истакне не само уметничко, него и симболичко преимућство учинака социјалистичког културног модела. Поред Јурија Брјушкова, као млади совјетски пијанисти на Шопеновом конкурсу учешће су узели још Дмитри Шостакович и Лев Оборин (1907-1974) који се одмах издвојио од осталих кандидата стекавши неподељену подршку публике и наклоност жирија, да би на крају био проглашен и за победника такмичења. Овај велики успех, био је изузетно значајан за Оборина који је, тако, свега годину дана након завршетка студија у класи Константина Игумнова, добио прилику за успешну концерту каријеру. Међутим, услед политичких забрана које су важиле у домовини, осим пред пољском и немачком публиком пред којом је наступио непосредно по окончању Конкурса, Оборин је све до 1945. године концертирао искључиво унутар Совјетског Савеза, започевши у то време и рад на Московском конзераворијуму. Током каријере, овај легендарни пијаниста упоредо је развијао каријеру солистичког и камерног музичара, спајајући их са педагошким позивом, о чијем успеху говори и знатан број пијаниста изашлих из његове класе, међу којима је данас напознатије име Владимира Ашкеназија. Раскошно надахнут, пијанизам Лева Оборина је пленио поетичношћу која га је сврставала у ред великих лиричара средине XX века. Стриктан према стилским захтевима интерпретираног дела, Оборин је исказао посебан однос према структури дела, делећи је на мање логичке сегменте које је приликом извођења потцртавао микро-цезурама, везујући трајање даха за сваку музичку мисао понаособ.

Шест година млађи од Оборина, Јаков Зак (1913-1976) је међународну пажњу такође стекао победом на Шопеновом конкурсу, на његовом трећем издању 1937. године. Ученик Хајнриха Нојгауза на Московском конзерваторијуму, и сам се од 1947. године посветио педагогији уз коју је упоредо развијао концертну праксу широм Европе, Јужне и Северне Америке. По афинитетима, Јаков Зак је спадао у универзалне пијансте, с подједнаким успехом изводећи дела Бетовена, Шопена, Шумана, Листа, Рахмањинова, Рихарда Штрауса и својих совјетских савременика попут Прокофјева и Шостаковича, а у невеликој дискографији, сачуване су његове интерпретације појединих дела ових композитора. Израженог темперамента, Јаков Зак је оштрим ритмичким цртежом кроз клавир проговарао озбиљним језиком ослобођеним лирских заноса, откривајући се као можда један од најмодернијих пијаниста свог времена.

Аутор циклуса: Стефан Цветковић