Ђоакино Росини: Отело

Главне улоге тумаче: Грегори Кунде као Отело, Џесика Прет као Дездемона, Дмитриј Корчак као Родриго, Јиџије Ши као Јаго, Лидиа Вињес-Кертис као Емилија, Мирко Палаци као Елмиро, Ђосеп Фадо као Венецијански дужд, Ђосеп Љуис Морено као Лучо и Бењат Егиарте као гондолијер. Хором и Симфонијским оркестром Великог театра Лисеу диригује Кристофер Френклин.

Отело или Венецијански Маварин је музичка драма у три чина коју је Росини написао за напуљско позориште Театро дел Фондо, где је премијерно приказана 1816. године. Дело је том приликом доживело велики успех пре свега због учествовања изузетних певача попут Изабеле Колбран као Дездемоне и тројице великих тенора тог доба - Андрее Ноцарија, Ђованија Давида и Ђузепа Чичимаре.

Опера је потом често извођена у Италији и у Европи током XIX века све док Вердијева дефинитивна оперска верзија Отела није уклонила све „ривале" за место на репертоару. У последњих 30 година, Отело Ђоакина Росинија постављана је спорадично на сценама у Њујорку, Пезару, Паризу, Лондону и Цириху, увек уз учествовање врхунских певача који су ценили уметничке домете ове партитуре.

Италијани на почетку XIX века нису познавали Шекспирова дела у оригиналном облику, те је либретиста Франческо Берио ди Салса створио изузетно слободно тумачење предлошка. Тако је настала опера у којој Дездемонина меланхолија и очајање, јер је оклеветана, имају исту снагу колико и Отелова љубомора. Росини је чак написао и алтернативни срећни крај за извођење у Риму 1820. године, који на сву срећу није заживео. Но, и поред критика које су упућивали књижевници попут Алфреда де Мисеа, Лорда Бајрона и Стендала, опера је међу публиком била омиљена пре свега због лепоте и рафинмана музичког писма.

Сам Росини је сматрао трећи чин ове опере једним од својих највећих достигнућа, поред Севиљског берберина и другог чина Вилијема Тела. У њему се налази изузетна лирска епизода за Дездемону - Песма о врби, као и трагични дует који се завршава убиством младе жене.

Уредница Ксенија Стевановић