Век совјетског пијанизма

Самуил Фајнберг (1890-1962) био је ученик Александра Голденвајзера на Московском конзерваторијуму. Већ на самим професионалним почецима показао је интерес за музику савремених руских композитора - у првом реду Александра Скрјабина и Сергеја Рахмањинова, чија је нова дела уврштавао у репертоар који је заснивао на широком спектру литературе од епохе барока до позног романтизма и неокласицизма.

Овај уметник, за кога је Голденвајзер у својим Дневницима забележио да поседује "несумњив печат генија", био је посебно усредсређен на тумачење антологијских дела, што се може тумачити Фајнберговом свешћу да је конструкција канона Западне музике била колико посао музикологије, толико и саме концертантне праксе. У том смислу, Фајнберг је био један од ретких уметника који су се осмелили да изведу 48 прелудијума и фуга из обе збирке Добро темперованог клавира Јохана Себастијана Баха, што је учинио 1914. године на Московском конзераторијуму, али и бројних обимних циклуса романтичарских композитора, попут оних из пера Роберта Шумана. Привржен педагошком раду, као професор клавира на Московском конзерваторијуму, на који је дошао 1922. године заједно са Хајнрихом Нојгаузом, провевши на тој институцији пуне четири деценије, Фајнберг је написао и неколико дидактичних свески из области теорије пијанизма и пијанистичке педагогије. У овим радовима, залагао се за тада веома потенциран аналитички приступ савладавању и интерпретацији дела који би требало да претходи конкретном контакту са инструментом.

У емисији ћете чути Самуила Фајнберга како интерпретатора Шумских сцена опус 82 Роберта Шумана. Одмерен и приметно суптилан у обликовању музичких фраза, Фајнберг је посебну пажњу посвећивао јасноћи ритмичког цртежа, као својеврсном скелету за надоградњу складне звучне материје. Управо из ове прецизности ритмичког аспекта, произлази и полетна живахност мелодијског тока, подржана рафинираном педализацијом која не прелази границу стапања хармонских боја, већ напротив, остаје у функцији сенчења и естетског "озвучавања" музичке фразе. 

Други значајни представник совјетске пијанистичке школе у генерацији којој је припадао и Фајнберг, био је прослављени педагог Хајнрих Нојгауз (1888-1964), професор Московског конзерваторијума из чије су класе потекли неки од најзначајнијих пијаниста XX века, попут Свјатослава Рихтера, Емила Гиљелса, Јакова Зака, Елисо Вирсаладзе и бројних других. Рођен у Кировограду у данашњој Украјини, Нојгауз је клавир студирао са Леополдом Годовским у Бечу, а дипломирао је потом на Петроградском конзерваторијуму. Као пијаниста, посебну пажњу привукао је историјским наступом на којем је 1922. године извео свих десет Соната Александра Скрјабина, али се током каријере у првом реду истакао као интерпретатор дела Фредерика Шопена. Његова интенција ка поптпуном искоришћавању анатомских предиспозиција извођача приметна је у достизању савршене технике којом је могуће пренети максимум његове енергије и карактера. Дисање музичке фразе, велики дах и логичност развијања музичке мисли, неке су од константи Нојгаузових интерпретација које ћете чути у његовом тумачењу Клавирског концерта број 1 опус 11 у е-молу Фредерика Шопена.

Аутор циклуса: Стефан Цветковић