понедељак, 15.02.2016, 23:10 -> 15:02
Извор: Tрећи програм
Музика XX века – Колин Мекфи
Представљамо остварења канадско-америчког композитора Колина Мекфија који је у свет западне музике увео потенцијал индонежанског гамлеана.
Од када се Клод Дебиси позитивно изразио о музици Индонезије, фокус интересовања за звучну традицију био је успостављен. Ипак, тек деловањем Колина Мекфија, индонежански гамелан је ушао у „мејнстрим“ савременог музичког израза, где ће остати захваљујући композицијама Луа Херисона и Џона Кејџа.
Мекфи је рођен 1900. године у Монтреалу, студирао је композицију и клавир на Пибоди конзерваторијуму у Балтимору. Између 1924. и 1926. године усавршавао се у Паризу, где је био активан учесник сцене посвећене савременој музици. Крајем ове декаде, Мекфи је чуо снимке гамелана са Балија што га је инспирисало да 1931. године отпутује у Индонезију, где је боравио све до 1938. За то време, Мекфи је учествовао у музичком животу ове удаљене земље, између осталог, и кроз оснивање два гамелан ансамбла. Након повратка, објавио је 1939. године студију Музика на Балију, која и данас представља полазишну тачку за изучавање музике овог острва.
Мекфијево дело Табух-Табухан из 1936. године, прво је значајно дело западне музичке традиције засновано на принципима гемалана. Поднаслов ове композиције је Токата за оркестар и два клавира, а премијерно га је извео аутор, заједно са композитором Карлосом Чавезом и Симфонијским оркестром Мексика. Користећи инструменте са диркама и удараљке – челесту, ксилофон, маримбу, глокеншипл, бубњеве као и праве гонгове са Балија, Колин Мекфи је стопио деликатност гамелана са џезом, латиноамеричком музиком и западном оркестарском праксом. Ипак, присуство репетитивности материјала, довешће до тога да аутори наредних генерација препознају у њој потенцијал за развој минималистичке естетике.
Пошто се са Балија вратио у Њујорк, Мекфи се пре свега посветио писању о музици, сарађујући са часописима попут Модерн Мјузик или Мјузикал Квотерли, али пишући и романескне приказе свог боравка у Индонезији. Пошто је Табух-табухан доживео своју америчку премијеру 1963. године, Мекфи се, охрабрен, поново вратио компоновању. Добио је подршку више фондација и оркестара, а 1960. године постао је професор на Универзитету Калифорније у Лос Анђелесу. Мекфијев композициони стил карактерише неокласични гест, као и поштовање традиционалних форми и тоналних хармонија – које су одговарале пентатонској звучној слици гамелан музике.
Уредница емисије: Ксенија Стевановић
Коментари