Уметност интерпретације – Век совјетског пијанизма

У историјском смислу, совјетска пијанистичка школа представљала је својеврстан наставак руске пијанистичке традиције у новим политичким условима који су почели да се стичу након Октобарске револуције, 1917. године. Реконцептуализована према социјалистичким начелима “стандардизације” уметности, пијанистичка пракса која је на руском тлу већ имала дубоко укорењену традицију, постала је институционално организована према једнообразним педагошким моделима на музичким конзерваторијума широм Совјетског Савеза.

Контекстуално измештен из салонске сфере музицирања из времена царске Русије, пијанизам је све више постајао уметничка пракса „демократизована” према начелима “уметности за све”, једна врста „историографске” праксе ширења знања о музичком канону, у основи позитивистички наклоњена идеологији просвећивања широког слушалачког аудиторијума. Тежња совјетске културне политике ка стварању уметности коју „свако разуме”, поред стваралачких нашла је свој одраз и у интерпретатвним музичким праксама, у којима су се као концептуални императиви конституисали јасноћа, прегледност и својеврстан „реализам” у тумачењу музичког материјала, засновани на потреби за верном репродукцијом композиторових интенција. Премда се питање отелотворења аутентичности данас испоставља углавном као утопијска конструкција, као и да је унутар совјетског пијанизма „индивидуални глас” и те како имао значајну улогу, тако су и представници совјетске школе од генерације Марије Јудине и Владимира Софроницког, Александра Голденвајзера и Семјуила Фејнберга, преко Хајнриха Нојхауза, Свјатослава Рихтера, Емила Гилелса, Лева Оборина, до Владимира Ашкеназија и Михајла Плетњова у основи били уметници који су – кореспондирајући са глобалним духом времена – свој „објективизам” бојили модернистичким стратегијама оригиналности, тежње ка савршенству и конституисању пијанизма као „затворене” уметничке праксе, бескомпромисно засноване на високим и самореферентним естетским постулатима. Подигнута на чврстим темељима руске традиције, совјетска пијанистичка школа је међу своја најпрепознатљивија обележја уписала изражену техничку спрему и готово неизоставну виртуозност којом су се могли похвалити готово сви припадници ове традиције.

Потекла са Петроградског конзерваторијума, из класа Ане Јесипове и Леонида Николајева, Марија Јудина (1899-1970) је током живота стекла статус легендарне фигуре совјетског пијанизма, огрнуте контроверзама које су се око њеног имена стварале захваљујући изразитом индивидуализму и самосвешћу којима је на особен начин ова уметница градила, по свему, јединствен пијанистички „дијалекат”. Он се у контексту ауторитарног друштвено-политичког контекста у којем је живела може тумачити и као израз субверзије и отпора наметнутим принципима изражавања, али је своју универзалну вредност истовремено досезао оригиналношћу и свежином музичких имагинација Марије Јудине. Њен пијанизам који већ при првом утиску плени интелектуализмом, озбиљношћу, па може се рећи и строгошћу у тумачењу музичког материјала, дефинисао је критичну тачку која је представљала искорак из дуге традиције романтичарског начина музицирања за клавиром. Њен хладан, аскетски тон, ипак поседује богати колористички дијапазон који произлази из снажног емоционалног геста којим је Марија Јудина отелотворавала своје музичке креације.

Пијаниста који је својим приступом делима Александра Скрјабина средином двадесетог века поставио идеал тумачења опуса овог композитора, Владимир Софроницки (1901-1961) се унутар совјетске пијанистичке школе можда и највише истакао као настављач интенција руске романтичарске традиције, али су његове плаховите музичке креације увек израстале из простора омеђеног самим нотним текстом који није допуштао прекорачење у поље импровизаторске праксе, као у сучају његових претходника. Настојање Софроницког да интерпретацију обликује као израз тренутне инспирације и надахнућа, представљао је заправо умеће овог пијанисте да из поштовања чврсте структуре дела извуче максимум интерпретативне слободе, приближи се аутентичној димензији композиторове замисли.

Аутор циклуса: Стефан Цветковић