Петaр Чајковски: Евгеније Оњегин

Пред гледаоцима је била обнова поставке Каспера Холтена из 2013. године, а у насловној улози наступио је Дмитри Хворостовски, док се млада аустралијска сопранисткиња Никол Кар представила као Татјана. Ленског је певао тенор Мајкл Фабиано, Олгу – Оксана Волкова, Ларину – Дајана Монтагју, док је кнеза Гремина тумачио Феручо Фурлането. Ансамблом Ковент гардена дириговао је Семјон Бичков.

Године 1877. Чајковски је био на врхунцу међународне славе, иако још увек није напуио 40 година. Неколико година раније написао је свој Први клавирски концерт, Четврту симфонију и Лабудово језеро, те је после ових изазова желео да напише оперу. Певачица Јелисавета Лавровскаја предложила му је да се окрене Пушиконовом „Евгенију Оњегину“.

У писму које је упутио свом брату, Чајковски каже: Ова идеја ми се учинила лудом – али одмах сам кренуо да поново читам Пушикина и провео сам несану ноћ, чији је резултат сценарио ове предивне опере… Композитор је већином изоставио први део романа који се бави Оњегиновим животом у Санкт Петербургу и своје дело је започео појављивањем главне јунакиње Татјане. Притом је претпоставио да ће публика моћи да попуни празнине, с обзиром на популарност Пушкиновог предлошка.

Иако је Евгеније Оњегин најпопуларнија опера на руском репертоару, пратиле су је снажне критике. Истицанe су две основне зсмерке које се састоје у недостатку фолклорног слоја и, самим тим, другачијег, урбаног дефинисања руске боје музичког текста, односно у посвећеном статусу Пушкиновог текста. Још од времена Толстоја, писци су презирали оперску верзију Чајковског, што је кулминирало са ускогрудом критиком антислухисте Владимира Набокова, која је допринела формирању стереотипа да рад композитора треба да се посматра са презиром. Ипак, Асафјев и други значајни музички теоретичари су указали на мајсторство с којим Чајковски третира Пушкинов текст, допуњује га и гради, користећи прецизну  манипулацију музичким жанровима и конвенцијама.

Уредник Ксенија Стевановић