Двеста година опере "Севиљски берберин"

Росини је своје ремек-дело написао у периоду када је био у тешкој финансијској ситуацији и када је морао да пише у просеку једну оперу месечно како би обезбедио себе и своју породицу. Опера је била уговорена 15. децембра 1815. године са угледним позориштем Арђентина у Риму, а премијера је била уприличена већ 20. фебруара наредне године. По легенди која окружује настанак опере, Росини је партитуру завршио за мање од две недеље. Продукцију опере као и саму премијеру пратиле су бројне злосрећне околности, између осталог, изненадна смрт импресарија и незгоде на сцени. Један од главних разлога неуспеха Росинијеве опере на премијери биле су и саботаже које су организовале присталице Ђованија Паизијела, славног италијанског оперског мајстора који је тридесет и четири године раније већ написао оперу по истом Бомаршеовом предлошку, и који су Росинијево дело доживели као увреду. Росини је са својих непуних двадесет и три година био свестан изазова који носи поређење са Паизијелом, као и незадовољства које би могао побудити. Због тога, Росинијева опера премијерно је изведена под насловом „Алмавива, или: бескорисни опрез“, а композитор је у предговору исказао поштовање према свом претходнику у жанру опере буфе. Премијера је била фијаско, а Росини се повукао са диригентског пулта током наредних извођења. Ипак, већ прва реприза протекла је успешно, а са сваким наредним извођењем опера је задобијала све више ватрених љубитеља.

Либрето за Росинијеву оперу израдио је Чезаре Стербини, а као литерарни предложак послужила је истоимена комедија Пјера Бомаршеа. Радња прати напоре грофа Алмавиве да, уз помоћ виспреног берберина Фигара, преотме руку лепе Розине од њеног старатеља, Бартола, који би желео да се докопа Розининог богатог мираза. У првој сцени првог чина затичемо грофа Алмавиву како приређује серенаду испод Розининог прозора, уздајући се да ће му Фигарова домишљатост обезбедити улаз у њен дом. Росини представља своја два јунака упечатљивим аријама: Фигаро нам открива свој несташни карактер кроз каватину „Места за мајстора свих заната“, док гроф Алмавива, прерушен у убогог Линдора, серенадом открива своју племениту љубав према Розини. Сцена се завршава дуетом двоје протагониста уверених у успех свог подухвата.

За разлику од двочине Росинијеве опере, Севиљски берберин Ђованија Паизијела конципирана у четири чина, тако да бисмо наставак радње могли да пратимо у другом чину ове опере, у коме Фигаро покушава да се приближи Розини како би јој пренео поруке љубави од грофа Алмавиве. Врхунац чина је арија Дон Базилија, учитеља музике и Бартоловог пријатеља, који представља план да се гроф Алмавива дезавуише клеветама, а која по музичким карактеристикама антиципира Росинијеве чувене поступке структурних крешенда.

Срђан Атанасовски