Хајдн као шеф-капелмајстор Естерхазијевих

Након што се Грегор Вернер, Хајднов претходник на месту капелмајстора Естерхазија пожалио како његов заменик наводно занемарује своје дужности, кнез Николаус Естерхази га је опоменуо да је неопходно да се више посвети вештини компоновања. Ова опомена, између осталог, нагнала је Хајдна да, уз сарадњу Јозефа Елслера, преписивача нота на двору Естерхазијевих, изради тематски каталог свих својих дотадашњих композиција, који је редовно ажурирао све до краја седамдесетих година XVIII века. Поред тога што је овај каталог Хајдну могао да послужи као доказ да су оптужбе о његовој непродуктивности сасвим неосноване, он данас представља драгоцени извор за проучавање његовог раног опуса. Поставши главни капелмајстор Естерхазијевих, Хајдн је компоновао низ вокално-инструменталних дела, како духовне, тако и световне музике, док су његове инструменталне композиције постале ређе, али истовремено дуже, амбициозније и афективније. Пример овог новог стила је Хајднова Соната за клавир у Д-дуру, Хоб. 16:19, из 1767. године. Прилагођена истанчаном укусу тадашњих познавалаца музике, ова троставачна соната је оригинално била насловљена као ’дивертименто’, а 1788. Хајдн ју је објавио у издању бечке куће Артарија.

Један од жанрова у којима је Хајдн демонстрирао своју композиторску вештину после ступања на нови положај свакако је био гудачки квартет. Након дуже паузе, Хајдн је за релативно кратко време, у периоду од 1769. до 1772. године, компоновао три збирке гудачких квартета чија су амбиције биле без преседана у дотадашњој литератури. Занимљиво је да повод настанка ових композиција није потпуно расветљен, имајући у виду да се у историјским изворима не помињу извођења гудачких квартета на двору Естерхазијевих, те је могуће да су квартети били намењени познаваоцима музике у Бечу. Последња међу ове три збирке, из 1772. године, означена бројем опуса 20, уједно је и најиновативнија: Хајдн убедљиво проширује лепезу музичких афеката, уводи употребу плесова са фолклорним призвуком, те укршта контрапунктски стил са галантним изразом, између осталог у финалним ставовима који су у три од шест квартета конципирани као фуге.

У току своје службе као капелмајстора, Хајдн је обављао и дужности учитеља музике и држао часове композиције другим музичарима на двору. Међу његовим ученицима посебно се истиче Игнац Плејел, који је на двору Естерхазијевих боравио средином седамдесетих година XVIII века, како би се усавршавао код Хајдна. О Хајдновом утицају сведоче прве две збирке гудачких квартета, опус 1 и опус2, које је Плејел објавио 1781. и 1784. године

Срђан Атанасовски