Стањислав Игнаци Виткјевич: Незаситост (роман)

„Стањислав Игнаци Виткјевич, ренесансна личност, прозни и драмски писац, сликар, фотограф, теоретичар уметности, филозоф, одрастао је у атмофесри Младе Пољске у Закопану, до студија је имао приватне учитеље, захваљујући којима је стекао изузетно знање из хуманистичких и егзактних наука, знао све светске језике, био изразита индивидуа, страстан полемичар, студирао је кратко Ликовну академију у Кракову, доста је путовао по Италији, Француској, Немачкој, а 1914. и по Аустралији у својству фотографа етнографске експедиције Броњислава Малиновског, свог пријатеља од детињства, учествовао у Првом светском рату у Русији, у којој је провео и Октобарску револуцију, у Пољску се вратио 1919. већ упознат с руском авангардом, постао члан групе формисти, писао романе и драме, сликао, бавио се теоријом уметности и естетиком, септембра 1939. живот је завршио самоубиством, јер је с једне стране Пољску окупирала Немачка, а са друге СССР.

Целокупна Виткјевичева проза блиска је експресионистичким, надреалистичким, футуристичким, катастрофистичким остварењима, карактеристична по томе што је претходник авангарде, јер је у писању примењивао деформацију, „одреалњивање“ стварности, карикатуру, гротеску, фантастику, пародију, хумор, филозофску рефлексију, веома често обрађујући табу теме, пре свега секс. Целокупном његовом стваралаштву претходила је Теорија чисте форме, тако да су јунаци његових романа и драма често били научници, уметници, филозофи, претежно племићког порекла. За живота објављена су само два његова романа, Опроштај од јесени и Незаситост, а остала два после Другог светског рата. Изгубили су се рукописи и многих његових драма. Како је себе од 30-их година сматрао пре свега филозофом престао је да пише романе и драме, живео је од сликања портрета, од којих је сачувано око 4500 од око 8000 насликаних, према строго одређеним правилима. Био је и један од првих уметничких фотографа. И поред тога постао је познат и превођен тек после Другог светског рата, мада се његове драме и Формистичко позориште у Закопану сматрају зачецима театра апсурда.

Дела: романи: 622 пада Бунга или Демонска жена, Опроштај од јесени, Незаситост, Једини излаз; драме: „Маћеј Корбова и Белатрикс“, „Прагматисти“, „Тумор Мозгович“, „Мистер Прајс или тропско лудило“, „Ново Ослобођење“, „У малом дворцу“, „Независност троуглова“, „Метафизика двоглавог телета“, „Водена кока“, „Безимено дело“, „Лудак и калуђерица или Нема зла које не може бити још горе“, „Помахнитала локомотива“, „Јанулка Физдејкина ћерка“, „Мајка“, „Обућари“ и др“... (Бисерка Рајчић).

Код нас овај писац је слабо превођен. Преведено је и извођено неколико његових драма. У двотомној антологији Бисерке Рајчић Пољска књижевна авангарда: 1917-1939, у издању Службеног гласника објављени су текстови из Теорије чисте форме и фрагмент романа Незаситост. Исти ауторка антологије преводи за истог издавача.

Уредница Радмила Глилић.