Хајдн као капелмајстор Естерхазијевих

Баритон, инструмент сложене извођачке технике на којем је свирао кнез Николаус Естерхази, припада породици виола и сличних је димензија као виолончело. За разлику од виолончела, баритон поседује шест жица на којима се свира гудалом, као и још девет резонантних жица, које трепере када се на инструменту свира гудалом, али се могу и окидати прстима, пошто су смештене изван резонантне кутије, надесно од стандардних жица. Баритон је вероватно настао у Енглеској у раном седамнаестом веку, укрштањем виоле да гамба са још једним мање познатим инструментом, бандором, трзалачким инструментом из породице цистри. Баритон никада није задобио ширу популарност, али је почетком 18. века имао одређени престиж међу аристократијом Аустрије и јужне Немачке. Композитори који су радили при двору Николауса Естерхазија, а пре свих Јозеф Хајдн, компоновали су прегршт дела за овај инструмент, намењених управо интерпретацији кнеза Естерхазија, у пратњи камерних музичара у његовој служби.

Пет месеци пре своје смрти, Хајднов претходник на положају главног капелмајстора Естерхазијевих, тада већ онемоћали Грегор Јозеф Вернер, упутио је кнезу Естерхазију љутито писмо у којем је оптужио Хајдна, свог заменика, да занемарује своје дужности, те да не води рачуна о музичким инструментима, архиви и обуци певача. После тога, Хајдн је добио опомену од кнеза Николауса Естерхазија, у којој је било истакнуто да композитор треба са више посвећености да компонује дела за баритон, инструмент на коме је свирао кнез.

Нови талас композиција за баритон у Хајдновом опусу коинцидираће са именовањем на положај главног капелмајстора, који му је додељен у марту 1766. године, а пресахнуће тек средином 70-их година 18. века. Претежно је реч о форми трија за баритон, којих у Хајдновом опусу има чак 126, а који сведоче о инспиративним решењима на плану хармоније и фактуре до којих је композитор дошао у овом жанру. Посебно је занимљив нетипични Трио број 97 у Де-дуру, вероватно компонован поводом кнежевог рођендана, 18. децембра 1766. године. Овај трио одликује раскошна седмоставачна структура, која, између осталог, укључује лагани први став, два менуета и полонезу као играчки став, те завршну фугу.

Поред Хајдна, композицијама за баритон се истакао и Луиђи Томазини, виолиниста и композитор који је на двору Естерхазијевих радио од 1757. године, а који је стварао под снажним Хајдновим утицајем.

Срђан Атанасовски