Музеј звука – Дела Јакоба Ваета

Вает је рођен у фламанском градићу Кортрејку око 1529. године, где је као дечак постао хориста у катедрали. Када му је глас мутирао, црква му је дала стипендију како би студирао на Универзитету у Лувену. По завршеном школовању, постао је члан капеле цара Карла V, а потом и капелмајстор Карловог нећака, надвојводе Максимилијана, будућег цара Максимилијана II Хабсбуршког. Однос између Ваета и његовог покровитеља био је близак, а готово сви мотети које је написао славе хабсбуршку лозу и његовог господара. Вает је умро релативно млад 1567.године, а бројни композитори су написали елегије у његову част, укључујући и његовог ученика Јакоба Рењара, као и теоретичаре Финка, Законија и Черонеа.

На почетку емисије ћете чути један од мотета посвећен Албрехту V, Војводи од Баварске, на чијем је двору радио један од највећих Ваетових узора, Орландо ди Ласо. Назив мотета Антевенис виридес, представља акростих војводиног имена на латинском – Албертус. У мотету се слави Албрехтова владавина и посебно његова улога заштитника уметности, док у фактури преовладава хомофони слог, који прати природну акцентуацију речи.

Јакоб Вает је био велики мајстор технике «пародије», односно цитата полифоних пасажа из сопстевних дела или дела савременика. Од његових девет сачуваних миса, већина је компонована применом ове технике, популарне током 16. века. Међутим, узор за његову Мису Кводлибетика, насталу највероватније око 1555. године, до сада још није пронађен. У спољашњим одсецима ставова Вает користи пет гласова, док у унутаршњим сегментима често редукује број гласова на четири – што се може упоредити са његовим Реквијемом. Ово дело поседује све врлине комплескнoг полифоног слога укрштене са строго-контролисаним стилом звучког обликовања високе ренесансе, које би се по квалитету могле упоредити са радовима Ласа и Палестрине.

Једна карактеристика Ваетовог стила која га је издвајала од генерације старијих мајстора, јесте однос према тексту. У мотету Екце апаребит Доминус, који ћете чути у емисији, слику Господа који се „појављује на белом облаку, окружен хиљадама светаца“ музички прати усковитлана почетна фраза која упућује на осећај кретања, док је други део мотета статичнији, док се Јерусалим радује овом доласку.

Те Деум за двоструки хор је једно од позних дела мајстора и поседује одлике које су неке истраживаче навеле да у њему препознају утицај в

енецијанске школе. Ипак, у делу не постоје брзе смене група које би подражавале ефекат еха или уобичајни поступак „питања и одговора“ карактеристичан за венецијалску вишехорску музику. Уместо тога, у овом делу Вает се поиграва са најразличитијем уодношавањем различитих група гласова.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић