Ђузепе Верди: Аида, улоге: Јонас Кауфман и Ања Хартерос

У насловној улози наступила је сопран Ања Хартерос, док је Радамес био Јонас Кауфман. Као Амнерис наступила је Јекатерина Семенчук, док је Амонасро био француски баритон Лудовик Тезије. Као египатски фараон наступио је Марко Споти, док је првосвештеник Рамфис био Ервин Шрот. Хором и оркестром Националне музичке академије Санта Чечилија из Рима дириговао је Антонио Папано.

Ово издање је објавила дискографска кућа Ворнер Класикал. Критика истиче да је овај снимак изузетно остварење који свој успех пре свега дугује Антонију Папану. Овај диригент је један од великих мајстора италијанске опере данашњице, а у Аиди успева да направи прави баланс између раскошног спектакла и потресне интимности која карактерише ово дело. 

Верди је, наиме, желео да створи дело које би "оперу лирик" унапредило, модернизовало и, у крајњој линији, успоставило као конкурентну Вагнеровој музичкој драми. Аида је премијерно изведена 24. децембра 1871. године у Каиру, у њјој је композитор сигурно закорачио ка самосвојном спајању драме  и музике, што ће у потпуности остварити тек са Отелом и Фалстафом.

Занимљиво је да се, после овог дела, Верди повукао из јавног живота и активног компоновања, као да му је било потребно време и инспирација да у потпуности сазри његова верзија италијанске музичке драме. Четири чина Аиде показују све могућности велике опере тога доба, али и лирске мелодраме. Сваки од чинова носи неку другу музичко-сценску ситуацију, те је ово обиље театарских догађања нагнало многе стручњаке да Аиду схвате као хибридно и формално комплексно дело. И поред тога, Аида је изузетно целовито и кохерентно остварење у којем је веома тешко одвојити балетске сцене од музичких нумера, јер је радња организована у складне драматуршке целине, у којима преовлађују кондензоване арије и снажни ансамбли, посебно дуети и терцети.

Уредник Ксенија Стевановић