четвртак, 07.01.2016, 20:02 -> 13:42
Извор: Трећи програм
Хајдн као капелмајстор Естерхазијевих
У току јануара приређујемо циклус емисија током којег ћемо осветлити време када је, пре 250 година, Јозеф Хајдн именован за главног капелмајстора при двору кнеза Естерхазија. У првој емисији слушаћете инаугурационо дело новог капелмајстора, Мису Целензис у Ц-дуру.
Хајднова служба при породици Естерхазијевих започела је већ 1761. године, када га је кнез Паул Антон Естерхази именовао за вице-капелмајстора. Хајдн је имао бројне обавезе на припреми музичких догађаја икомпоновању инструменталне музике. У том периоду главни капелмајстор на двору Естерхазијевих био је скоро четрдесет година старији Грегор Јозеф Вернер, којем је и даље било поверено компоновање престижних духовних вокално-инструменталних дела. Вернер је био слабог здравља, те су Хајдну припале скоро све остале обавезе капелмајстора.
Након Вернерове смрти, 3. марта 1766. године, Хајдн је и званично преузео титулу главног капелмајстора Естерхазијевих. Иако његова примања нису била увећана, овај положај имао је за Хајдна далеко већи престиж, али и нове обавезе. Уследиле су значајне промене у структури његовог опуса: до тада аутор превасходно дворске инструменталне музике, композитор је сада почео да са изненађујућом вештином пише амбициозна вокално-инструментална остварења, како духовне, тако и световне музике.
Прво међу њима, које је послужило као својеврсно инаугурационо дело новог капелмајстора, била је Миса Целензис у Ц-дуру, посвећена Блаженој Девици Марији. Оригинални наслов мисе утврђен је тек након открића фрагмента оригиналног аутографа у Будимпешти, 1970. године, а везује се за ходочашће у штајерски град Маријацел, где је постојао култ Девице Марије и где су Естерхазијеви подигли капелу. Претходно, миса је била позната под називом Миса Свете Цецилије, јер се њоме традиционално обележавао дан Свете Цецилије у Бечу. Првобитни рукопис мисе из 1766. године вероватно је изгорео у пожару у Ајзенштату 1768. године, те је Хајдн након тога по сећању поново записао дело, при чему је вероватно разрадио поједине ставове. Одиста, реч је о врло елаборираној партитури која представља најдуже омузикаљење мисног ординаријума у композиторовом опусу. Оркестарски партови су посебно захтевни, а раскошна сонорност Ц-дура постигнута је употребом труба и тимпана. Техничку умешност композитор је показао израђујући чак пет ставова у облику фуге, у односу на традиционална два.
Срђан Атанасовски
Коментари