Стваралаштво Антона Еберла

Кључни догађај у Еберловој каријери био је ауторски концерт који је приредио 6. јануара 1804. године у Бечу. Пре тога, он је био познат пре свега као пијаниста, а његове амбиције као композитора су се наизглед заустављале на солистичким композицијама за клавир. Међутим, на овом целовечерњем концерту Еберл је представио своја најбоља остварења оркестарске музике: увертиру, концерт за један, односно два клавира, те, напослетку симфонију, доказавши тако високу умешност у компоновању ових престижних жанрова. Овом приликом је премијерно изведен Еберлов Концерт за клавир у Ес-дуру, опус 40, који се у стваралаштву овог композитора издваја по изразитој економичности тематског материјала, иначе некарактеристичној за жанр концерта. Водећи критичари оценили су овај концерт као „изузетан у сваком погледу“, истичући оригиналност, свежину и енергичност тематског материјала, умешну оркестрацију, те бриљантне солистичке пасаже који не нарушавају целовитост дела.

Симфонија у де-молу настала је 1805. године и конципирана је троставачно. Први став започиње лаганим уводом у темпу Andante maestoso е sostenuto, а између увода и сонатног Аllegra agitata интерполиран је марш. Финале је интригантан због елемената фуге у завршном делу, у којима се уочава утицај Моцартове Јупитер симфоније. Критичар лајпцишких Општих музичких новина посебно је ценио управо Еберлове фугиране ставове, наводећи да и у њима композиторов израз остаје „чист и разумљив“, упркос минуциозним детаљима, те снажно заокружен и укотвљен на јасним музичким идејама.

У последњим годинама свог живота, након повратка са пијанистичке турнеје по Немачкој 1806, Еберл је наставио да производи низ амбициозних опуса у високо вреднованим жанровима инструменталне музике, попут клавирске сонате и клавирског концерта, чиме је покушао да се прикључи пантеону бечких мајстора класицизма. Када је у четрдесет и првој години живота изненадно оболео од шарлаха и преминуо у марту 1811. године, његова смрт била је разочарење за многе љубитеље музике који су ценили његов инструментални стил, а чувене лајпцишке Опште музичке новине објавиле су некролог наводећи да је ретко када прерана смрт једног уметника била повод такве туге као у случају Антона Еберла.

Срђан Атанасовски