Стваралаштво Антона Еберла

На почетку своје каријере, Еберл се прославио као пијаниста-виртуоз, који је почео да наступа са непуних девет година. Током друге турнеје, 1806. године, на концерту у Вајмару, композитор је по први пут извео свој Концерт за клавир у Це-дуру, опус 32, који је претходне године био штампан у Лајпцигу. Критика је дело прихватила са одобравањем, истичући везу Еберловог композиционог стила са његовим учитељем, Волфгангом Амадеусом Моцартом, али и потцртавајући нове, оригиналне елементе. Посебно је истакнута пластична препознатљивост прве теме, те маштовито, изненађујуће, али ипак добро организовано развијање тематског материјала. Лагани став хваљен је зарад експресивности, док је финале окарактрисано као помало фрагментаран, али и даље у границама укуса.

Антона Еберла и осам година млађег Јозефа Велфла везује епитет „ривал Бетовена“ који им је додељиван у току њихових каријера. Међутим, док се Еберл надметао са Бетовеном као композитором, поље Велфловог тамичења био је виртуозитет на клавиру, по чему су и Бетовен и Велфл били чувени у Бечу у последњим годинама 18. века. Међутим, већ 1801. године Велфл је напустио Беч, чиме је ривалство окончано, боравећи најпре у Паризу, да би се 1805. године настанио у Лондону. Његов „Велики војнички концерт“ за клавир у Це-дуру, опус 43, пети је по реду из пера овог аутора и штампан је у британској престоници 1806. године. Војнички карактер концерта постигнут је како употребом марша тако и уводним приказом битке.

Срђан Атанасовски