Уметност интерпретације

У данашње време водећи диригенти морају да буду харизматичне личности, добри у односима са јавношћу и расположени за едукацију публике. Курт Мазур је своју каријеру започео као “капелмајстор” у класичном смислу те речи, али се током живота показао као уметник који ће се лако прилгодити промењеној музичкој клими у завршним деценијама XX века. Водећи Њујоршку филхармонију и касније Лондонски филхармонијски оркестар, Мазур ће на свој програм стављати дела савременика, младих аутора попут Томаса Адеса, али и комбиновати класичне композиције са мање познатим делима, забавног карактера.

Мазур је рођен 1927. године у градићу Бжегу, на југозападу Пољске, који се тада налазио у саставу Немачке. Студије клавира, композиције и дириговања похађао је на Лајпцишком конзерваторијуму. Прве године професионалне каријере проводи као диригент мањих симфонијских и оперских оркестара широм тадашње Источне Немачке. Успеси које остварује у вођењу ових ансамбала, доводе га 1955. године до места шефа-диригента Дрезденске филхармоније, у којој проводи неколико година, да би се потом вратио позиву оперског диригента у Берлинској комичној опери. Током седамдесетих година започиње педагошки рад на Лајпцишком конзерваторијуму, али не запоставља диригентску каријеру, сада на месту шефа-диригента лајпцишког Гевандхаус оркестра. Са овим ансамблом, у којем је провео двадесет и пет година, Мазур је остварио готово планетарни успех, док хроника бележи више од 900 реализованих концерата. Уметнички сензибилитет и убедљива сугестивност овог диригента у изношењу мисли композитора сврстали су га међу најзначајније савремене интерпретаторе немачке романтичарске литературе.

Због тога смо одлучили да ову емисију посветимо Мазуровим интерпретацијама симфонијских дела Феликса Менделсона, композитора чија дела је са Гевандхаус оркестром изводио са посебном љубављу. Веза са Менделсоном је вишеструка – са његовом заоставштином капелмајстора Гевандхаус оркестра и оснивача Лајпцишког конзерваторијума, због чега је Мазур 1991. године покренуо оснивање Фондације Менделсон–Бартолди, која је 1997. године такође на Мазурову иницијативу основала и фестивал посвећен овом композитору.

Мазуров извођачки темперамент огледа се у препознатљивој чврстини ритмичког пулса и јасно усмереном протоку музичког времена као главној матици којој се подређују све карактерне, тематске и динамичке дигресије. Насупрот трагању за префињеношћу музичког фразирања и истицању колорита, Мазур инсистира на објективном оркестарском звуку, уз који израђеност мелодијских линија добија главну улогу генератора веома експресивног карактера саме интерпретације. На тај начин Италијанска симфонија, коју ћете (као и Реформацијску симфонију) слушати у вечерашњој емисији, посебно добија на полетности и прозрачности, мимо испразног ефекта, задржавајући утемељност и озбиљност немачке симфонијске школе.

Уредница емисије: Ксенија Стевановић