Стереорама – Поноћни концерт

Серђу Челибидаке је рођен у Роману у Румунији 11. јула 1912. године. Студирао је математику, филозофију и музику у Букурешту и Паризу, а од 1936. године и Берлину. Докторирао је на Универзитету Фридрих Вилхелм на делима Жоскена де Преа.

Одмах по завршетку студија (1946) постао је шеф-диригент Берлинске филхармоније (уместо Фуртвенглера, који је склоњен под оптужбом да је сарађивао са нацистима). Када је Фуртвенглер рехабилитован (1948), вратио се у овај оркестар, задржавши Челибидакеа као сарадника. А по доласку Карајана на чело овог ансамбла, румунски диригент се отискује у слободне уметнике, сарађујући, без посебних обавеза са разним радијским оркестрима – у Штутгарту, Стокхолму, Паризу и другим великим градовима Европе. Године 1979. бива постављен за Музичког директора града Минхена и за Уметничког шефа Минхенске филхармоније. Ни са једним другим оркестром није од тада више дириговао до краја живота. Умро је у Паризу 14. августа 1996. од последица пада који је имао у мају исте године, у Фиренци.

Још у студентским данима Челибидакеа је привукла мисао зен-будизма. Идеје ове јапанске (а претходно кинеске) будистичке секте трудио се да спроведе у свом уметничком и педагошком раду. Отуда је и целог живота тврдоглаво одбијао да снима у студију (а до неколико година пред крај живота и на концертима). Сматрао је да је у студијским условима немогуће реконструисати магију живог извођења. „То вам је као када бисте ишли у постељу са сликом Брижит Бардо”, умео је да каже.

Као интерпретатор Челибидаке је био познат по својим сасвим оригиналним темпима за која је веровао да омогућују да из одређеног пасажа заблиста сва комплексност његовог звука и заплови концертном двораном. Отуда, што је богатија музика, то је потребан спорији темпо. Овакав прилаз интерпретацији пружао је публици једно још шире схватање дела која је изводио.

Вечерас слушамо Хајднову Симфонију број 92, забележену на концерту одржаном 28. фебруара 1993. и Три симфонијске скице под називом Море Клода Дебисија, са концерта 12. септембра 1992. године.

Уредник Зоран Стојовић