Имагинарни пејзажи

Израз овог младог композитора и продуцента везан је за вишеслојни звук, добијен комбиновањем микрополифоније и могућности аналогне технологије. Оно што Гарата ставља у контекст британске електронике јесте имагинативно коришћење вокалних семплова – дисторзирано, померено, изобличено електронском измаглицом, које указује на свет близак индастријал музици, дабстепу и тамнијим струјањима драм ен бејса, попут првог албума уметника Беријала. Овакав материјал Гарат односно Мун Зиро, обавија у вишеструке слојеве тешког, вертикално усмереног електронског шума, налик ономе Тиме Хекера, стварајући масивне акустичке таписерије из којих израстају скривене мелодијске линије. За стварање овог звука користе се: неуобичајене поставке синтисајзера, чинеле које се свирају гудалом и лупови на тракама пуштени на погрешној бризини. Притом, завршни слој композиције чини њихова пројекција и снимање у просторима празних цркви, чиме цео звучни свет вибрира неочекиваним упливом одзвука реалног, а не фиктивног, дигитално створеног, простора. Његова омиљена локација је црква Светог Ђорђа на Истоку, у кварту Шедвел у Источном Лондону. Најчешће снима своје албуме у само неколико сати, надајући се да је део „спонтаности тенутка“ такође забележен на снимку.

Тим Гарат овим поступком – између дигиталног процесовања, аналогних извора звука и коришћења реалног акустичког простора – покушава да се концептуално обрати садашњици у којој живи, као месту сусрета између, како он каже, „мртве историје Темзе и тренутног протока новца и података“ које гледа сваки дан испред свог студија.

Уредник Ксенија Стевановић