Кристоф Вилибалд Глук: Орфеј и Еуридика

Ово је нова продукција Ковент Гардена коју су остварили британски оперски режисер Џон Фулџејмс и израелски кореограф Хофеш Шехтер. Оркестар се налази на трећини позорнице на платформи која је или у нивоу сцене – тако да се певачи крећу кроз оркестар - или се подиже како би плесачи и хор заузели цео сценски простор. Над оркестром се налазе три велика покретна панела која појачавају звук оригиналних инструмената и шаљу га у аудиторијум. Истовремено ови панели су део декора јер се отвори у њима користе ради снажних светлосних ефеката.

Сведеност ове поставке потцртава превратничку снагу прве Глукове „реформске опере“, остављајући простор да певачи и музичари пренесу снажну племениту једноставност овог дела. Слушаћете француску верзију опере из 1774. године у којој хор добија врло важну улогу, а плесне нумере се и данас изводе као независни комади, посебно Плес Фурија и Плес благословених духова.

Орфеј не прихвата Еуридикину смрт, он захтева да му се она врати; ако је потребно, он ће сићи у подземље и силом је вратити. Уплитање богова, које заступа Амор, није само чин милосрђа, већ и потврда моћи љубави. Орфејеве речи се озбиљно схватају: он ће моћи да сиђе у подземље и да се врати по своју љубљену супругу, под условом да се не осврне и да јој ништа не објашњава. Уз помоћ моћи музике, Орфеј превладава све недаће осим Еуридикиног отпора: она жели да је муж гледа и да јој покаже своју љубав. Овом позиву он не може да одоли, те Еуридика умире по други пут. Орфеј жели да је прати у смрт. Међутим, за љубавнике је могућ други живот који је дар милосрдних богова. Режисер Џон Флуџејмс се одлучио за амбивалентни крај у којем иако сви славе снагу љубави, Еуридика ипак одлази покушавајући да тиме потцрта мисао да се Орфеј ипак помирио са тим да је своју вољену изгубио заувек.

Уредник Ксенија Стевановић