Музеј звука

Овај италијански композитор, оргуљаш, кореограф, музички организатор и дипломата рођен је око 1550. године у Риму, а у својим делима утицао је на развој ране опере и других великих вокално-инструменалних форми.

Рођен у аристократској породици, у чијем уском кругу пријатеља је био и Микеланђело, Кавалијери је најпре радио као оргуљаш и организатор музичких дешавања у време поста. У Риму Кавалијери се спријатељио са кардиналом Фердинандом де Медичијем, на чији је позив потом отишао у Фиренцу, када је некадашњи цкрвени великодостојник наследио титулу тосканског Великог војводе. У престоници Медичијевих, Кавалијери је био задужен за организовање извођења величанствених интермедија, компонујући низ пасторала, блиско сарађујући са члановима Фирентинске камерате и активно учествујући у обликовању новог, монодијског стила. Током последње деценије 16. века Кавалијери је често одлазио у Рим, у дипломатске мисије, али је и учествовао у музичком животу града. Ту је, 1600. године представио своје најпознатије дело, „Представе душе и тела“, које се данас сматра првим „прото-ораторијумом“, а који се од сличних композиција издваја оригиналним односом стихова и музике. Речитативи су третирани у такозваном „стиле репрезентативо“, за који је карактеристично приближавање речитатива интонацијама говорног језика.

Иако је Кавалијери учествовао у организацији величанствене прославе венчања Анрија IV и Марије Медичи, компоновање најзначајнијег сегмента, опере „Отмица Кефала“, поверено је његовом великом ривалу, Ђулију Качинију, те је љутити Кавалијери напустио Фиренцу, не вративши се никада више у овај град. Умро је две године касније, 1602.

Кавалијери је тврдио да је управо он изумитељ “стиле репрезентативо”, јер су се око овога још за време његовог живота водиле расправе. Ринучини је у посвети либрета за Еуридику тврдио да су они и Пери били први који су обновили антички начин рецитовања у музици, што је разљутило Кавалијерија који је навео да је у штампаној верзији својих “Представа душе и тела“, месец дана раније изнео такву тврдњу. Ипак, најдаље је отишао Ђулио Качини који је 1600. године објавио како је последњих „15 година користио овај стил“, а подршку му је пружио и Пери, наводе

и у предговору партитуре Еуридике из 1601. године да нам је овај аутор ”пре било ког другог, омогућио да чујемо... нашу врсту музике на сцени”.

Тужбалице пророка Јеремије, су најзначајније духовно дело Емилија де Кавалијерија. Рукопис у којем су сачуване садржи четири сегмента – од којих је први са тужбалицама и 9 респонзоријума написан 1600. године у цкрви Кијеза Нуова у Риму, док су друга два сегмента најверовантије написана годину дана раније, у цркви Светог Николе у Пизи.

У питању је једно од најоригиналнијих духовних дела позног 16. века, вероватно обликовано према изгубљеној збирци Винченца Галилеја. Кавалиејри је текст тужбалица омузикалио смењујући хорски ансамбл – који изговара хебрејска слова на почетку стихова у често полифоном, ренесансном маниру – и соло певача, који певају речитативе у пратњи континуа. Интересантно је да су ознаке за шифрован бас и често хроматизовану орнаментацију, исти као и у партитури “Представе душе и тела”, иако је сам стил ових речитатива другачији. Ово дело, тако, показује често замагљене, кривудаве путеве којима се музика позне ренесансе полако трансформисала у јасно дефинисани, рано-барокни стил.

Вечерас ћете Тужбалице пророка Јеремије Емилија де Кавалијерија слушати у интерпретацији ансамбла Профети дела Квинта. У питању су певачи који су сви потекли из Схоле Канторум Базилијенсис а који последњих година редовно наступају на водећим фестивалима ране музике, попут оног у Утрехту или Берлину. Снимак који вечерас слушате забележен је 5. новембра 2014. године у Познању на барокном фестивалу.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић