Радомир Ђорђевић: У потрази за логосом историјског процеса

У овом тексту Радомир Ђорђевић скреће пажњу на један од перманентних проблема филозофских и научних расправа, а то је одређење научног закона који, могуће, управља историјским токовима. Како напомиње аутор, „тим проблемом су се одувек бавили најистакнутији философи и научници који су имали посебан дар за синтезе генералног карактера. И у српској философској и у научној традицији било је таквих философа и научника, али је, стицајем разних околности, допринос неких од њих у тој области пао у заборав. Овде мислим пре свега на оне знамените мислиоце и прегаоце који су се образовали у Аустро-Угарској и Немачкој, као и у Француској, Швајцарској и тако даље, који су у тим земљама публиковали извесне радове, а по повратку у земљу суделовали у научним и културним установама нове српске државе, која је од друге половине 19. столећа грађена према европским узорима. Зато ћемо сада укратко да размотримо гледишта двојице истакнутих трагалаца који су били савременици, али су се на почетку својих каријера нашли на специфичном раскршћу: један је наставио усамљенички и релативно кратак мисаони пут, док је други, пошто је примљен на конкурсу за исто место на Универзитету, на које је конкурисао први, наставио дугу академску каријеру... Било како било, погледи ових трагалаца били су и остају релевантни и данас. Први је био философ историје Божидар Кнежевић (1862–1905) и који је засновао ову дисциплину у Србији, оставивши дубљи траг. О њему се писало више него о било којем другом српском мислиоцу. Други је био Никола Вулић (1872–1945), историчар и археолог, писац бројних радова из посебних области историје, археологије и неких других области”.

Уредница емисија Тања Мијовић.