Савремена српска музика – Дела Ђура Живковића

Овај виолиниста и композитор, рођен 1975. године, завршио је најпре студије виолине на Факултету музичке уметности у Београду, где је потом уписао композицију у класи Властимира Трајковића. Захваљујући стипендији Шведске државе, 2000. године као виолиниста одлази на специјализацију на Краљевску музичку академију у Стокхолму где исте године започиње паралелно и студије композиције у класи Пера Линдгрена и Бента Соренсена. Даље усавршавање у области композиције наставља на мајсторским курсевима код Магнуса Лиднберга, Еса-Пеке Салонена, Џејмса Дилона и других.

Рана дела Ђура Живковића настала су под јаким узицајем фолклора, православне традиције и византијске музике, што га је подстакло да развије низ композиционих техника попут полиритмије, импровизације, лествичних низова заснованих на особеним хармонијама, полифоније слојева и хетерофоније. Од 2002. све више га интересује организација хармонија, што је видљиво у новом приступу процесу компоновања.

Музика овог аутора извођена је широм Европе, Јапана и Северне Америке, а 2010. године био је награђен шведском Греми наградом за дело Морско гробље у извођењу ансамбла Сонанца.

Година 2013, била је посебно важна за Ђура Живковића јер је тада освојио два престижна признања – био је проглашен добитником Мокрањчеве награде за 2012. годину, као и лауреатом Громајер награде за наредну, 2014. Ово признање које додељује Универзитет у Луивилу, поред вредне новчане награде, са собом носи и изузетан престиж, будући да су претходни добитници били неки од највећих композитора друге половине 20. и 21. века – Еса-Пека Салонен, Пјер Булез, Џон Адамс и Луј Андрисен. Награда Громајер је Живковићу додељена за дело On Guarding of the Heart, премијерно изведено у Београду 14. новембра 2011. године, на концерту оркестра Клангфорум из Беча под управом Клемента Пауера, у оквиру 20. Међународне трибине композитора. Ову композицију, аутор описује као "инструменталну кантату" инспирисану религиозном музиком Јохана Себастијана Бах, као и духовним поукама православних монаха, објављеним под називом Филокалија, односно Добротољубље.

Последње дело које ћемо представити у емисији биће остварење под називом Бели анђео из 2006. године. Инспирисано фреском у манастиру Милешево, ово дело је један од првих примера Живковићевог композиционог поступка у којем истражује пре свега односе између акорда, односно технику „хармонског поља“ која ће постати особеност његове поетике. Према речима критичара Милорада Маринковића, „партитуру овог дела обликују елементи динамике, исијавања, кинетике и других категорија којима описујемо енергију, љубав и покрет – три одлике анђеоског постојања“.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић